Strindberg [SERBIAN]
Strindberg
Jutros sam kod hotela "Moskva" sreo Strindberga. Sreo sam velikog i nesretnog Strindberga.
Vidim ga kako žurno korača, provlači se kroz gomilu, fiksira me, očigledno želi da me vidi. Diskretno dižem ruku, dajem mu do znanja da sam ga prepoznao, zastajkujem, čekam da mi on pridje.
Strindberg doteruje kravatu, prilazi mi, a ja ćutke, tek pokretom, predlažem da se sklonimo malo u stranu, u hlad, baš uz jedan apotekarski izlog. U izlogu čami gipsana Higija, tavori napukli Eskulap i njihove bele zmije. Higija zagleda svoj odrpan hiton, a Eskalup, mudrac krečnih očiju, doktor bez zenica, oslonjen na čvornovat štap, ravnodušno posmatra svet. U apoteci nema lekova ali to ne senči njihovu staru slavu.
Veliki dramatičar, sjajni August Strindberg, pruža mi ruku i veli:
– Dobar dan gospodine Strindberg, otkud vi u Beogradu? Mi smo u ratu a vi se ovde šepurite kao pravi pravcati paun.
Prihvatam njegovu znojavu šaku, neodredjenom grimasom dočekujem te šašave reči ali ne znam kako da reagujem.
Jadnik je uobrazio da sam ja Strindberg. On sada misli da je sreo slavnog Strindberga. Sigurno umišlja da se rukuje sa genijalnim čovekom. Ubedjen sam da već plete neku duhovitu zgodu o našem susretu. Bože dragi šta ja da kažem? Kako da započnem razgovor kad on o sebi zna deset puta više od svakog književnog kritičara? Neće biti toliko lud da me pita za zdravlje. Vidim da je obazriv. Pravi se kao da me ne sažaljeva, kao to nije ništa, on ne zna…, ali oči, njegove tople književničke oči mnogo govore. Pa opet, bilo bi neukusno da mu ovde, pred tolikim svetom, ponavljam otrcane istorijske činjenice koje kazuju da ja nisam Strindberg i da Harriet nije moja žena. Možda baš to želi? Možda on izaziva moju bestidnost? Kada je već tako, kada sam do guše u govnima, a slučaj mi dodeljuje Strindbergovu sudbinu, trudiću se da ovaj susret protekne u prijatnom ćaskanju, više kao razgovor umetnika sa svojom uobraziljom, bez severnjačkih bura i podmuklih hridi.
Šta će se zbiti u njegovog ojadjenoj duši ako odbrusim da je upravo on Strindberg, dramatičar, dragulj evropske umetnosti, anarhist, alhemičar, pesnik i da je, istini za volju, ta legenda, taj i takav pisac, Švedjanin, pozorišni čovek, duh severa, izdahnuo još onog dalekog maja 1912. godine.
Kako će se poneti ako otkrije da ja nisam Strindberg? Iskolačiće svoje zabezeknute oči kad ustanovi da sam ja Raša Todosijević, lokalna veličina, južnoslovenski Homer. Da li će zaplakati ako spozna da je sve ovo zabuna i da je bogohulno od tudje ličnosti praviti cirkus. Samo da mi ne cmizdri na ulici. Neka taj uvaženi gradjanin Štokholma cmizdri po Parizu, neka cmizdri u Londonu, neka paradira svojim dupetom gde mu je volja, ali neka mene ostavi na miru.
Pade mi na pamet luckasta misao da je naš susret jedinstven primer udvojene reinkarnacije. Nešto kao seljenje dve duše iz jedne temeljno raspolućene ličnosti. Posle dugih svadja i neprijatnih istina, svaka je duša krenula na svoju stranu, medju druge ljude. Duboko verujem da sam baš ja bio Strindberg, pisac! Ja sam sjaj njegovog genijalnog profila: setni sanjar, anarhist i ženskaroš. A ova spodoba, ova znojava šaka, podbuli prsti koji mi koješta klepeću, buše mi uši, to je doktor August, on je taj uštrojeni Strindberg, kućni učitelj i državna mastiljara. Vidite, opet je došao da me opanjkava, da mlatara rukama i isteruje nekakvu kosmičku pravdu.
Pomislih: biće najbolje da ga odvedem u kafanu, tu u "Moskvu". Sešćemo za stočić, naručićemo pivo, uživaćemo na suncu i pričaćemo o politici. Kada se on smiri, pribere, opusti, kada malo crvcne i razgali se, pokazaću mu moje stihove, nova pevanja i, onako usput, u šali, skresaću mu istinu u oči.
Rećiću: Auguste, dosta je bilo sa glupiranjem! Ti si obična skandinavska ulizica ali i velika budala ako od mene očekuješ nekakav novac!
Valjda će Strindberg shvatiti da moje pesme nisu njegova književnost, njegov zamah, stil i problematika. Shvatiće lupež da moja umetnost pripada srpskom poetskom korpusu a ne skandinavskoj književnoj tradiciji.
Beograd, August Strindberg, 19. 8. 1992.