Veronika Šmit [SERBIAN]
Veronika Šmit
Raša Todosijević, 19.11.1999. Beograd
(Varijacija na Puškinove teme – Pikova Dama)
Jednom, – desilo se to pre nekih dvadesetak godina, – jednom je Veronika Šmit sedela kraj prozora i čitala neku knjigu na nemačkom. Veronika Šmit nezna nemački ali veoma ceni uglastu mistiku gotičkih slova. Ona svaku reč čita naglas jer joj neko reče da se čitanjem naglas daleko bolje pamti književno štivo.
Uzgred, ova naša Veronika Šmit nije ona čuvena Veronika, ona drusna, mazna i raskošna poetesa Veronika Šmit, ugaoni kamen svih književnih večeri, sjajna zvezda, prava pravcata Zornjača na sumornom nebu savremenog srpskog pesništva. Ovde je reč o Veroniki Šmit, rođenoj Berndorf, folksdojčerki i raspuštenici; reč je o jednoj skromnoj pepeljastoj ženici od trideset godina, o polu pismenoj služavki koja svoje jednolične i bogobojažljive dane provodi u revnom i strogom održavanju reda, čistoće i mira u kući Dragoljuba Todosijevića.
Sedeći sa onom debelom nemačkom knjižurinom u rukama Veronika slučajno pogleda kroz prozor, dole na ulicu, i tamo spazi Dragoljuba Todosijevića, svog poslodavca i dobrotvora, gde preodeven u crnu popovsku odeždu, sa crnom veštačkom bradom do ispod pasa, šetka kraj poslastičare i po vetrovitom danu prolaznicima pokazuje svoj golemi ud.
Ona obori glavu i ponovo se lati sricanja nemačkog teksta, a kada je kroz pet minuta ponovo pogledala, mladi Dragoljub Todosijević još uvek cupka kraj poslastičare, okupljenim građanima nešto žustro objašnjava, upire kažiprstom na svoj oklembešeni penis, širi ruke kao da im pripoveda neku od onih gotovo neverovatnih pecaroških dogodovština ili možda nešto slično tome.
Pošto nije prihvatila običaj pomodne ženskadije da bestidno zvera u golotinju šašavih egzibicionista ona prestade da gleda na ulicu. Mada su joj se po glavi motale svakojake misli i iskrsavale razne slike ona nastavi sa glasnim čitanjem nerazumljivih nemačkih reči. Veronika je umislila da čita neku molitvu, nešto iz Jevanđelja, umislila je da čita nešto što će je osloboditi Sotoninih napasti i što će zasigurno zadržati njenu grešnu dušu da ne utone u kal poroka.
Negde oko ručka ona se diže, zaklopi knjigu pa pogledavši na ulicu, opet na onom istom mestu spazi Dragoljuba Todosijevića koji je sada na kurcu imao nataknutu crvenu zvezdu petokraku izrezanu od krep papira. Umesto da trči za prolaznicima i da njihovim pogledima nudi svoju mesnatu močugu, on je uzdignute glave marširao u krug i nešto je pevao. To joj se učinilo veoma čudnim jer je znala da je lepi Dragoljub kršteno čeljade, da on nedeljom obavezno odlazi u crkvu i da nema dobro mišljenje o bivšim komunistima i njihovoj lopovskoj transvestiji
Posle ručka Veronika priđe prozoru, oseća nemir ispod stomaka, ali Dragoljuba tamo više nije bilo – i ona ga zaboravi…