Rezignacija XXIV [SERBIAN]
Rezignacija XXIV
Zgrabiti sreću
Raša Todosijević, Beograd, 04.07.2008.
Doradjeno 2 Novembra 2009.
Jedan čilager, neka mu je laka zemlja, imaše lep običaj da u tašmajdanskom parku hrani uboge 'tičice. Uglavnom je golubove. U svojoj majušnoj kuhinji, sa dvokrilnim prozorčetom koje zvera u polu-tamu memljivog svetlarnika, prvo bi naseckao ostatke jučerašnjeg hleba i to obligatno na sitne kockice. Zatim bi od starih novina napravio fišek pa bi u njega sasuo pripremljene poslastice; baš tako, sve, do najmanje mrvice. Eto, čovek mišljaše da je veliki greh da naša nasušna hrana, naš hleb, zalud ode u štetu.
Onda čiča obuče dronjavi Kluzov kaput, kupljen u periferijskoj radnji još za ona Titova vremena, natuče šešos na glavu, zaključa vrata od garsonjere i bez žurbe odgega pravo u park. Sedne ti on na klupu, lepo se raskomoti, zatim osmotri naokolo da vidi gde bi mogle biti njegove ubave ptice. Kad deda ukiži da su ga prefrigani gacuri prepoznali onda on otvori fišek pa stane da im baca kockice suvog jestiva. Golubovi kao golubovi, odranije svikli na njegova dobročinstva, namah bi se sjatili oko anonimnog donatora te bi bez ustezanja, svi odreda, složno navalili da satiru besplatnu jutarnju klopu. Iskreno govoreći, prikan ih je lepo hranio, nije zakerao, niti je o svojoj monumentalnoj dobroti prdekao na državnoj televiziji; baš milina.
Još fišek ne beše prazan nit´ su se sura gradska ptičad zasitila nudjenim krkanlukom kad se pred našim dobrodušićem odnekud stvori devojčurak, zaista prelepa gimnazijalka, vita riba od svojih sedamnaest ili možda osamnaest godina sa šarenom plastičnom loptom u rukama. Lupa i odskakivanje lopte rastera ne baš plašljive leteće izelice a ona mu reče:
– Dobar dan dedice. Često prolazim Tašmajdanom ali mi se sve čini da se ranije nismo sretali. Nećete mi verovati kad vam kažem da sam ja Sreća. Ako mi se prohte nekome mogu da donesem džakove novca, slatku dečicu a uz njih i puno svakojakih stvari. Medjutim, ima budaletina koje misle da sam ja prevrtljiva cica jer drugima umem gadno da zabiberim čorbu i da im spletkom uništim sve što su jadnici s godinama uspeli da steknu.
Dabogme da se laponac u totalu prenerazio takvim otvaranjem svog životnog pasijansa. Kome je Sreće došla na noge, tek tako, bez pozivnice, bez cmizdre, bez loza, bez protekcije i moljakanja? Gospodjica je doduše poprilično okasnila, najmanje pedeset godina, to da, ali šta sad to mari: Bolje ikad nego nikad!
Praveći se Englez, dedica ležerno odloži onaj fišek na klupu, polako ustade, zatim se malčice naže, sve misleći da će nekakvim brzim zahvatom uspeti da zgrabi Sreću. Ruke proleteše kroz sen, kroz ništa, kroz privid, kroz maglu i tihi kikot lažljive fatamorgane. Snaga želje mu opasno zanjiha telo, a zatim, tražeći spas, on se trže unatrag, izgubi tlo pod nogama i potiljkom tresnu ravno o klupu.
Tek se razdanilo, blista proletnje nebo nad Beogradom, zvone zvona Svetog Marka, a mrtav čovek leži u tašmajdanskom parku; svi ga zaobilaze, misle da to neki pijanac odmara svoju nesretnu dušu. Vide da je pao, vide da se ne mrda ali ne i dalje od toga. Pa opet, dovraga, ko bi umeo da napravi razliku izmedju života i jedne usrane narodne uzrečice?
© Dragoljub Todosijević Raša, 2008. (mozda ceka doradu)