Rezignacija IV [SERBIAN]
Rezignacija IV
(Dva umetnička kritičara na grobu jednog mazala)
Raša Todosijević, Beograd, četvrtak, 16. avgust 2007
Ušao sam u galeriju. Još se onako s vrata moglo videti da ljudi u Beogradu veoma cene umetnost. Sva je prilika da se tu izložene vredna umetnička dela. Sve su slike napravljene uljanim bojama. To se lako može zapaziti ako se nekoj od njih pridje bliže, recimo na petnaestak santimetara. Ima tu dosta manjih slika, onako, za pod mišku, a boga mi eno tamo i onih velikih od dva-tri metra. Prave muzejske komadeške.
Na jednoj ovećoj slici je naslikano groblje. Zimska scena na pustom groblju. Fijuče severac, nebo je tmurno, sivo, a po žalosnim vrbama popalo je inje. Verovatno je deset ispod nule. Pored jedne humke stoje dva čoveka. Lepo se vidi da su oni umetnički kritičari. Na licima im se čita tuga. Oni tuguju. Obojica su nešto starije dobi. Pristojno su obučeni. Imaju dugačke kapute sa krznenim okovratnicima. Očigledno je da su pri parama. Njima sigurno nije hladno i ako je ciča zima. Obojica plaču. Oči su im podnadule od plakanja. Maramicama brišu suze i pilje u crni mermerni spomenik. Nosevi su im crveni od šmrkanja, možda od hladnoće a možda i od rakijice. Kad je hladno nije greh trgnuti koji gutljaj. Preventiva. Jedan od naslikanih kritičara u desnoj ruci drži opleteno balonče. Biće da je to ona rakija koju sam ja maločas pomenuo. Onaj drugi, stariji, lepo obrijani džentlmen, na glavi ima kartonski fišek obložen crvenim krep-papirom sa plavim svetlucavim zvezdicama. Kao da se taj veseli gospar maločas dogegao sa kakve burne fešte ili sa dočeka Nove Godine. Dasa sa balončetom u desnoj ruci na glavi nosi golemi turban od skupe zelene svile. Na ramenu mu je majmuče. Majmunče je neka bitanga naučila da puši cigarete i da prosi novac od prolaznika. Majmunče ima beli heklani džemper i ogrlicu sa malešnim mesinganim zvoncima. Kritičar sa novogodišnjim fišekom na glavi ima prčast nos i žute špicaste čizme sa visokim petama. Čizme su mu prljave od blata ali njemu uopšte ne smeta da jednom nogom zgazi ravno sred meke umetnikove humke. Verovatno su on i pokojnik bili dobri prijatelji pa mu ta grobljanska intimizacija dodje kao sasvim prirodna stvar. Stiče se utisak – ili je to slikar možda namerno hteo – kao da će se osoba sa žutim čizmama i novogodišnjim fišekom na glavi svakog časa strmeknuti na zemlju. Koluta mutnim očima, maše rukama i baljezga koješta. Dasa sa balončetom u ruci i majmunčetom na ramenu zabacio glavu pa peva li peva. Crnogorski Pavaroti. Ori se groblje ali nažalost nema ko da čuje te lepe narodne melodije.
Upravnik groblja, otresit čilager srednjih godina, član Demokratske Stranke Srbije, lično je krenuo u policijsku stanicu da vlastima prijavi onu razularenu gospodu. Medjutim, kako to u životu obično biva, upravnik se zbog nekog neodložnog posla zgodno ukotvio u obližnjoj kafani. Upravnik pije vruću rakiju, gleda kroz malo prozorče i razmišlja o večnosti. Kad imaš posla sa pokojnicima večnost ti je kao dobar dan.
Napomena priredjivača:
U stručnim krugovima vlada uverenje da Todosijević ovde izokola aludira na doktora Jerka Denegrija i na istoričara umetnosti Petra Ćukovića. To se naročito vidi na onim mestima gde autor uporno pominje Novi Beograd, izvesnog Petra L i jedan misteriozni avionski let za Podgoricu.