Predosećanje građanskog rata, april 1999. [SERBIAN]
Predosećanje građanskog rata, april 1999.
Raša Todosijević, 30.4.1999., Beograd
Ova priča je posvećana dečaku koga je jedna pandurska pederčina krvnički udarala cokulama na raskrsnici zvanoj London.
Nekada davno, a biće tome više od petnaest godina – mnogo pre nego što su vojske Severno Atlantskog Saveza namerile da raketama ruše naše gradove – ja sam u ulici Koste Glavinića, pred vratima samoposluge, našao lepo žuto mače.
Žuća je u kući bio prava duša od mačke. Prvo je bio umiljato mače, mali vižljasti vrag, a potom je postao veliki glavati mačak, mačorčina žutih očiju, uvek spreman na igru i ludu jurnjavu.
U kući je Žule bio duša od mačke, nežan kao maslačak, ali se zato, po senjačkim dvorištima, pretvarao u cara mačjeg soja, u neprikosnovenog gospodara celog kraja.
Jednog dana Žuća je negde smazao nekakav gadan otrov i od toga je umro u strašnim mukama. Mi smo ga pokopali noću, na onom šumovitom brdu zvanom Košutnjak; sahranili smo ga tiho, u potaji, u prijatnom mraku, pod proletnjim nebom – u društvu nekoliko usamljenih zvezda medju oblacima.
x x x
Dok mi nad glavom lete avioni i dok piloti biraju šta će danas da smaknu, ja stojim dokon kraj prozora i posmatram kako neki Žućin praunuk, čukununuk ili ko zna koje koleno, dostojanstveno šparta ulicom.
Sve mi se pričinjava da to Žuća, bezbrižan, gizdav kao i uvek, sada luta svojim starim krajem; sve mislim da se moja žuta bitanga jako uželela da ponovo obidje i vidi poznata mesta – pa se još usput od novajlija i medju beskućnim skitnicama raspituje ima li ovde još koga od starog društva.
Za trenutak mi se učinilo da je sve k'o nekad, da su se vratila prošla vremena; onako, lepo, ne ko zna koja, već oni naši nehajni dani.
Pa opet, dobro znam da je taj mladac, taj paun, samo izdanak plemenite loze, veoma gospodski soj – baš kao što je to i onaj dečak na raskršću kod Londona, kraj istoimenog Bingo Kazina, koga satiru bombe sa nebesa i pandursko smeće na ulici.