Novogodišnja kabalistička priča o kraju sveta [SERBIAN]
Novogodišnja kabalistička priča o kraju sveta
Raša Todosijević 11.11.2003. Beograd
Jedan siromašan čovek, tužan i proćelav starac bez svoga i svojte, voleo je da na svom balkonu hrani ptice. On je uglavnom hranio golubove i vesele vrapce ali su na te skromne i uljudno pripremane gozbe često umele da navrate gugutke, senice, kreje, crvendaći i svadljive svrake.
Kad je čova bio pri novcu ptice je nutkao prvoklasnim pšeničnim zrnevljem. Za mršava vremena, za duge dane penzionerske besparice, deda je tičice čašćavao mrvicama suvog hleba, okrajcima kakvog pregorelog kolača a pokatkad i ostacima jučerašnjeg pire krompira.
Prema njegovom brižljivo vodjenom dnevniku može se doznati da je on uspeo da prehrani 175 820 golubova i preko 960 000 vrabaca, ne uključujući u taj golemi zbir njihova nebrojena potomstva ali, razume se, i drage susede, kojima su razmaženi dedini abonenti, andjelčići punih stomaka, velikodušno prepuštali škrte darove neizvesnih uličnih trpeza.
To beše, reklo bi se, maleni korak za jednog sirotog čilagera ali i te kako veliki dobitak za ceo ptičiji rod.
Dok su balkanski proroci, nakresani trećerazrednim uvoznim viskijem i publicitetom u žutoj štampi, naokolo klepetali da se svi mi moramo spremati za odlučni boj jer se može desiti da nam nacija zadrema i da u tom beslovesnom stanju niko ne primeti da svetom već uveliko caruje žuta rasa, dotle je pomenuti hranitelj malenih uličnih ptica bio uveren da će na kraju vremena, na kraju svekolike istorije, zanavek isčeznuti svih 34 000 000 000 ljudi i da će našom lepom plavom planetom ostati da vladaju proždrljivi leteći krokodili.