Na grobu Marine Abramović [SERBIAN]
Na grobu Marine Abramović
Raša Todosijević, 18.3.2013
Evo nas u punoj pozorišnoj dvorani.
Žamor polako zamire.
Svetla slabe.
Veličanstveni zastori od teškog skerletnog pliša se razmiču.
Pred gledaocima zjapi prazna bina.
Prizor je sablasan i bedan. Baš bedan. Samrtna pustoš. Kao da je Beket, sred grobne noći, u tu crnu rabotu umešao svoje prljave irske prste.
Tu je jedna zelena klupa dovučena iz javne bašte; verovatno bez odobrenja pederskog krila tajne policije i visokog sekretarijata za brigu o gradskom zelenilu. Iza pomenute klupe štrči jedno jadno stablašce sa nekoliko golih i sažaljivo štrkljastih grančica.
Na kraju, gore, sasvim gore, pegavi scenograf je svojom trapavom ručerdom i jeftinom kineskom četkom namazao veliki srebrno-beli krug kojim je on mislio da će publici dočarati pun mesec; rad je naskroz amaterski, bez dubine i složenosti današnjeg sveta; njegova je Luna, budimo iskreni, mrtav satelit, nebesko telo bez poleta, bez snage, bez lirskog sjaja, bez romantične razuzdanosti, bez babine večernje lizeze i onih udaljenih urlika krvoločnih vukodlaka sa snežnih padina Rocky Mountains.
II
Iz neprozirnih dubina pozornice na osvetljeni proscenijum iskrsava jedan stasit i božanski lep čovek, pljunuta slika i prilika neboparnog Dragoljuba Todosijevića. On šakama briše suze i ne prestaje da rida. On ide čas ovamo a čas onamo, gleda u tlo, zvera, bulji, pilji, plače, roni suze i čini se da nešto traži. Publika u dvorani ne zna da to nije Dragoljub Todosijević već jedan ovdašnji, beogradski glumac, beznačajno ime, tezgaroš, vojno lice, doušnik, naduvano kafansko spadalo, naprosto privremena i slabo plaćena imitacija pravog Dragoljuba Todosijevića. Taj isti narod, ti navodni ljubitelji Melpomene, takodje nemaju pojma da Dragoljubov privid, protuva koja za smešno sitne novce glumata Dragoljuba, traži Marinin grob, zapravo jednu od trideset grobnica Marine Abramović. Vaistinu govoreći, ko je još čuo da se neupotrebljivi mrtvaci zakopavaju dole ispod pozorišnih dasaka; ko je video da se u pozorištu, onako na bini, sred rasplakanog dramskog zbitija, lopatom gradi grob bez humke, bez cveća, bez kandila, bez mutavog popa, bez venca, bez Lenjinovog posmrtnog marša, bez ludačkog pucanja u nebesa i verskog belega. Da ponovimo: narod nema pojma da to nije istinski Dragoljub. Oni takodje nemaju pojma zašto ta utvarna spodoba plače i šta ona to tako pomno traži po prašnjavom podu. Ukratko, oni nemaju pojma šta se dogadja na sceni i šta taj mutan, strahotni i proročki prizor sobom znači; oni neznaju da u toj istoj dvorani, u hramu večne umetnosti, baš medju njima, u prvom redu, na sredini, na počasnom sedištu zavaljen sedi pravi pravcati Dragoljub Todosijević, Apostol od krvi i mesa koji se smejulji i naokolo preti kažiprstom jer on zna šta se gore zbiva i kuda nas vodi to tobožnje artističko zamešateljstvo ali mu ne pada na pamet da bilo šta javno kaže tupoglavnoj svetini bez uma i razuma.