Miš beli sreću deli [SERBIAN]
Miš beli sreću deli
Raša Todosijević, 8.12.2011. Beograd
VI verzija
Još bi se dugo posle rata – posle Drugog svetskog rata – u kalemegdanskom parku, uglavnom za blaga vremena i uglavnom poslepodne, mogao sresti jedan oniži, kratko podšišan i skromno odeven čovek, zasigurno bezlični i bledi suterenski sirotan, koji je sa dva pamučna remena prebačena preko svojih ramena, na stomaku, u horizontali, držao plitku i neveliku drvenu kutiju u kojoj su u dva-tri reda uspravno i zbijeno stajali preklopljeni listovi papira. Na tim papirićima behu odštampana, bogzna gde, ali svakako u potaji, razna proricanja. U toj istoj izlizanoj drvenoj kutiji, sa njene desne strane, u daščicom odvojenom delu, prebivao je jedan bucmasti stvor, zapravo Cavia porcellus, prostije: zamorac, morsko prasence iliti Meerschweinchen. Kao svaki kućni ljubimac, Miško je natenane grickao crne suncokretove semenke, možda stručak suvog sena ili bi se sa uživanjem okomio na kriškicu sveže jabuke. Čovek bi polako švrljao parkom, išao bi tamo, išao bi onamo i poluglasom, vrlo smotreno, prolaznike bi obaveštavao o svom poslu i o svom poslanju. “Miš beli sreću deli! Miš beli sreću deli”! ponavljao je naokolo smušeni nebeski izaslanik.
I ako je tu reč o odjeku tajnih obreda začetih s onu stranu pisane istorije ali i o onom očiglednom vašarskom prosjačenju ili, još bolje, sitnoj prevarnoj igri, svako ko bi iz puke zabave ili možda potaknut duhom zatomljenog sujeverja, želeo da dozna šta nose dani koji mu se primiču, davao bi mišjem zastupniku nešto sitnog novca. Ovaj bi tada uzeo u ruku svoje zamorče pa bi mu rekao, oslovljavajući ga po imenu ili bi mu tepao po nadimku, da ne lenčari, da ne krka preko svake mere, već da svojim oštrim zubićima izvadi jedan papir i tako odabere budućnost dobrom čoveku koji im je maločas dao svoje pare i koji se sada grdno vrpolji čekajući da pročita kakvu mu sudbinu dodeljuju one, navodno, nepotkupljive božanske sudjaje.