Lekcija VII [SERBIAN]
Lekcija VII
Basna
Raša Todosijević, Beograd, 17. 3. 1996.
Nekada davno, u ona stara, zlatna vremena, dok su božje ptičice još uvek mogle slobodno da skitaju gde im je volja, nadjoše se na debeloj grani senovite lipe dva gavrana.
Jedan se gavran zvaše Dragoljub a drugom ime beše Džon. Dragoljub je govorio srpski, a Džon, po svoj prilici odani podanik britanske krune, tečno je graktao engleski. Dragoljub, inače, neotesan balkanski gavran, nije znao engleski, a uštogljeni Džon, osobenjak u kariranim pantalonama, sasvim izvesno, ptić više klase, oksfordski kulov, sem nekoliko ruskih reči, ono zdravstvuj tavariš i možda harašo – pokupljenih po otmenim salonima blaziranih engleskih levičara – srpski zapravo nije umeo ni da bekne.
Iz sasvim opravdanih razloga crna se gospoda, sem onih uobičajenih učtivih naklona, ne upustiše u ptičje ćaskanje; obojica su, a šta bi drugo, u kljunovima držali po komad sira. U takvim, najblaže rečeno, škakljivim okolnostima, sa dragocenim plenom u gladnom kljunu, Džon zaista nije mogao znati da Dragoljub ne zna engleski, niti je Dragoljub bio toliko šašav i baš toliko ljubopitljiv da bi zbog mogućeg saznaja da Džon ne zna ni reč srpski ispustio a možda i zauvek izgubio mirišljavi ementaler.
Dok su se njih dvojica, na onoj grani, čas nemo klanjali jedan drugom, a čas svojim vražjim očicama naokolo zverali u potrazi za zgodnim mestom na kome bi u miru bajkolike šume smazali mlečni doručak, odnekud, da li baš slučajno, pod lipom se stvori lisica.
Nanjušivši zamamni miris uvozne poslastice, ovog puta u posedu ptičurina koje poodavno bije glas da saradjuju sa Druidima, da petljaju sa Keltima, vešticama i Djavolom, lisica naumi da se po svaku cenu dočepa njihovog sira, uverena da ti leteći strvinari niti zaslužuju niti znaju da cene prefinjen ukus tog delikatesa, najverovatnije, mišljaše ona, švajcarske ili holandske proizvodnje.
Odmeravajući urodjenim darvinističkim kantarom date prilike, uporedjujući bezmalo ništavne prednosti svog položaja naspram nepremostivih prepreka koje je dele od ukusnog sira – posebno kad suoči sjajne letačke mogućnosti priglupih gavrančina sa svojom očiglednom nesposobnošću da se pentra i skače po drveću – lisica zaključi, i to s pravom, da joj u tim nepovoljnim okolnostima ne preostaje ništa drugo nego da se pozove na svoju enciklopedijsku tradiciju, na prosvetiteljsku prošlost, na klasicističko slobodoumlje, na veliku buržoasku revoluciju, na ličnu rečitost i lisičju mudrost koju su tokom burnih vremena brižno sabirali i brusili mnogi slavni naraštaji francuskih lisica.
Drvo je visoko, sir je daleko a ja sam jedna beznadežno trapava gospodja – filozofski i ponešto bezvoljno promrsi lija. Dok se ona tako čepila i pred gavranima izigravala praznoglavu filmsku lepoticu, praveći se da je tog trena ništa ne zanima sem njene linije i otmenog letnjeg krzna, plan je bio skrojen; uz kap odmerenog laskanja i nekoliko grama bezazlenih laži, dobro smešanih sa umilnom rečitošću, nateraće ona zatucane vragove da nešto otpevaju. I, čim zinu, sir je njen. Čim budale zakrešte kakvu rodoljubivu pesmicu sir leti iz kljuna a ona je tu da ga ščepa. Kao i sve velike ideje i njen plan je bio jednostavan. Istini za volju, lija se nije mogla podičiti ličnom originalnošću ali je bila sto posto sigurna da ti umašćeni mračnjaci ne zalaze po bibliotekama niti da listaju književne klasike. Ko je ikad video gavrana da čita knjige?
Posle nekoliko čilo prošpartanih krugova oko stare lipe, sada sve uverenija u valjanost plana, lija sede na busen trave, tu se dobro ugnjezdi, odloži tašnicu, koketno ispravi svoj kitnjasti rep, podiže glavu ka gavranima i umiljato im reče:
– Lepotani, vitezi nebeski, zašto ste se ućutali? Dan je kao stvoren za zabavu a vi tužni mudrujete. Manite se briga plemenite ptice! Svi pričaju da gavrani divno pevaju, da im je glas božanstven. Baš bi bilo zgodno da nešto zajedno otpevamo. Nešto što svi znamo … recimo „Frère Jacques“.
Završivši taj kratak i ne baš ubedljiv govor – neoprostivo uopšten, pogotovo ako se ima u vidu izbor pesme i par jeftinih prideva – lisica ipak samouvereno namignu pticama čekajući na učinak svog besedničkog mamca.
Na grani tajac. Ptice začudjeno upiljiše jedna u drugu a potom dole u lisicu, pitajući se šta ta dlakava zverka zapravo hoće. Uvija se kao kurva, brblja, najverovatnije na francuskom, vrti dupetom, a sva je prilika da se baš njima obraća.
– Gavrančići moji, ako se vi deco stidite ja ću prva da počnem. Neka mi neko od vas da intonaciju i, eto pesme – navali lisica, sada nešto obazrivija, računajući da će se makar jedan od njih upecati na njenu slatkorečivu laž.
Gavrani gladni i večito oprezni, odranije naviknuti na svakojake smicalice i proganjanja, bez mnogo dvoumljenja odleteše dublje u šumu, ostavljajući razočaranu lisicu da još jednom razmisli, naravno ne o verodostojnosti priče o verbalnom sporazumevanju izmedju ptica i zveri, već o pravoj ulozi fikcije u svakodnevnom životu.
– Lihvari pokvareni – zakevta lija – razapeše Isusa na krst i odnesoše nam sav sir!
Raša Todosijević