Karika koja nedostaje [SERBIAN]
Karika koja nedostaje
(priča o dobrom nacisti)
Raša Todosijević 2001.
Demon je ušao u Terezu.
Padala je, onesvešćivala se, i u nesvesti ostajala po nekoliko sati. U decembru više nije izlazila iz kuće niti se dizala iz postelje.
Za mene to beše dobar izgovor da je posećujem. Bio sam oprezan. Uvek sam navaljivao da me do vrata prati njen mladji brat, kuret a možda i komunist. Terezina soba je bila u u gornjem delu kuće. Njena majka je zaverenički ostajala u radnji ili bi silazila u podrum gde je petljala u maloj i dobro skrivenoj štampariji. Ostajao sam kod nje nasamo koliko sam hteo pa sam mogao čak i da zaključam vrata. Ona je tada bila veoma bolesna. Ophodio sam se sa njom kao sa detetom; nagnuo bih se nad njenim uzglavljem, držao bih joj glavu i ljubio je onako očinski. Svi su to prihvatali s poštovanjem, sa nežnošću i velikom zahvalnošću.
Iako nadasve čedna, Tereza je bila i veoma osetljiva devojka. Na najblaži dodir, koji neka druga cura ne bi ni primetila, ona bi načisto zanemela; bilo mi je dovoljno da joj ovlaš dodirnem dojke pa da pocrveni. Mogao sam da izazovem njenu nesvesticu kad god bi mi se prohtelo, a ona nije ni pomišljala da mi se opire jer je imala poverenje u mene. Možda se malo stidela što je bila toliko slobodna s čovekom kao što sam ja i što traći moje dragoceno vreme. Ma koliko bolesna sirotica mi je zavrtela glavu. Bio sam pažljiv ali se ona jednom trže iz navodne nesvesti i vide me kako pokušavam da joj uguram moju mesnatu močugu; drugi put me je zaista iznenadila dok sam je milovao. Zastidela se, jauknula je i požalila mi se. Na to sam joj rekao: «Ja sam tvoj gospodar… Sve moraš da trpiš u ime naše velike ljubavi». Naredio sam joj da sidje sa kreveta, da se potpuno skine i da klekne. Gola i obeznanjena Tereza poće da mrmlja i da se moli Bogu. Ja sam umislio da sam Isus koji guzi mladu i zanesenu kaludjericu. Oko Božića, na veliki praznik, više se nisam obazirao. Od tada se i ona manje žalila ali sebi nije umela da objasni šta oseća.
Mada ne bez straha, dobro sam razumeo šta mi zapravo činimo i gde nas to može odvestii. Čim bih ušao u sobu i zaključao vrata Tereza je padala u nesvest, i sve bi krenulo kao po dogovoru. U januaru ili februaru shvatio sam da je trudna.
Opasnost je bila velika. Nismo živeli u pustinji niti u manastiru gde bi se stvar lako zataškala, već tako reči u sred Beograda. Njenom bratu, onom ošišani levičaru, već se činilo da nije dobro što se ja toliko dugo zadržavam kod nje. Jednog dana kada sam došao, on stade kraj sestre, kao da je čuva. Bez reči sam ga izbacio iz sobe a ogorčena majka ga istera iz kuće.
Sve je to moglo da se izrodi u bruku. Teško uvredjen i izbaćen na ulicu mladić je mogao da me prijavi Nemcima ili da nekog policijskog izroda nahuška na mene. Medjutim stvar nije bila jednostavna. Oni su skrivali štampariju a pride su bili i bez novca. Njihov šaškasti kuret je novac trošio na pozorište i na kojekakve pederčiće i ako je dobro znao kakve su prilike u kući. Dosta kasnije, nekih dvadesetak godina posle rata, to će mu pozorište ali i one druge osobine, uz majčinu štampariju koju Nemci nisu uspeli da otkriju, dobro koristiti kod novih vlasti.
PRIČA O DOBROM NACISTI
Početkom marta, baš po onoj čuvenoj hladnoći, svi se sabraše u Terezinoj sobi. Ona mi pred roditeljima pokaza zlatnu narukvicu i bojažljivo upita da li mogu da je prodam ili da je zamenim za namirnice; recimo za brašno, pasulj i slaninu. Bio sam svestan njihovog poverenja pa odgovorih da lično nisam vičan takvim poslovima ali da znam mesta gde se skupljaju crnoberzijanci. Smutljivci i propalice koriste naše nevolje, piju nam krv, a sutra će pred svetom trubiti da su čisti ko jutarnja rosa i da većih rodoljuba od njih nije bilo. Terezi sam rekao da se strpi i da će za par dana sve biti sredjeno. Njen otac, dobri Milan, stajao je po strani i nije prozborio ni reč.Verovatno se stideo škripca u koji je sudbina doterala njegovu porodicu. Samo mu se donja usna povremeno i samovoljno grčila – on je tu svoju uspomenu sa njihovog davnašnjeg medenog meseca provedenog na Sardiniji naširoko obrazlagao posledicom teških batina primljenih u podrumima Gestapoa.
Ta će mi martovska hladnoća zauvek ostati u kostima. Narukvicu sam uvio u svetloplavu lanenu salvetu i potom krenuh ka Balkanskoj ulicu da tamo potražim čoveka za koga sam znao da se bavi švercom namirnica. Sneg je polako prestajao da pada. U podnožju te opasno klizave ulične strmine neki kočijaš je mlatio konja. Konj se sapleo na zaledjenoj kaldrmi; uz svo svoje nemoćno bacakanje, kočijaševe psovke i udarce biča jadničak nikako nije uspevao da se pridigne. Kočijaš je prevozio staru burad i za konja nije mario. Ne prodje mnogo vremena a oko nemilog prizora se sabra puno sveta. Kočijaš je i dalje urlao, i dalje je tukao životinju ali niko od okupljenih nemaše hrabrosti da istupi, da mu pridje i da makar rečima pokuša da obuzda njegovu pomahnitalost. Eto, – pomislih – pedesetak kukavica naspram jednog pijanog kočijaša a niko da mrdne prstom.
Iznenada, neznano odakle, kraj kočijaša se stvorio elegantan nemački oficir. Oficir stade da se dere na njega očigledno u nameri da ovaj prekine sa mrcvarenjem posrnulog konja. Zanet batinanjem kočijaš kao da nije primećivao Nemca ili, možda, a to je sada zaista teško reči, nije razumeo šta mu je vojničina govorila. Da bi na prečac zaustavio kočijaševo divljanje Švaba ga pesnicom udari ravno sred tintare. Sav u čudu, zajapuren i raskrvavljenog nosa, kao kakav punjeni lutak, kočijaš poledjuške tresnu o kaldrmu. Ne obračajući više pažnju na kočijaša koji je očekivao udarac čizme ili štogod gore od toga, oficir pridje konju, saže se kraj njega, pomilova ga po glavi, nešto mu tiho prošaputa, zatim ga pažljivo uhvati za uzdu i kljuse se lako diže na svoje noge.
Svetina kao svetina, svakako da je sažaljevala životinju i verovatno da je prezirala kočijaševo divljaštvo. Medjutim, teško da su ljudi u tim gadnim vremenima mogli da pohvale plemenito delo okupatorskog oficira. Na kraju krajeva, snagom svog oružja i nesumnjivim autoritetom strogog gospodara grada njemu nije bilo teško da zauzda zlu spodobu koja je tukla bespomoćno konjće. Jedna se baba s obe ruke uhvati za svoju sedu glavu i poće naokolo turobno da kukumavći: «Narode! videst li šta nam rade crne Švabe! Tuku i satiru jadnog čoveka!»
xxx
Sredinom šezdesetih Tereza je sa svojom izdjikljalom ćerkom i ostarelom majkom zauvek napustila Beograd. Skrasile su se u Dizeldorfu. Neko mi je rekao da stanuju blizu železničke stanice i da se tamo dobro snalaze. Deda Milan je ostao da samuje u pustoj kućerini. Ja sam ga povremeno obilazio. Obično bih mu donosio kafu, cigarete ili rakiju. Dok bi lokali moju rakiju on bi se starački vajkao da je njegova iskrivljena usna žig germanskih batina. Njemu beše lakše da taj gadan rukopis unutrašnjeg bola pripiše nemačkom ludilu nego bezočnom kurvanju svoje žene.
Ma šta god da se zbivalo po podrumima beogradskog Gestapoa ili na obalama sunčane Sardinije, ta je iskrivljena usna tom beskrajno pitomom čoveku nepravedno dala sardoničan izraz neveselog gadjenja .
NAPOMENE:
Prvi deo priče sam zasnovao na fragmentu Mišleove knjige «Veštica», tačnije na poglavlju pod nazivom «Otac Žirar i Kadjerova .1730».
(La sorciere, Jules Michelet, Beograd: Vuk Karadžić, 1986 (Beograd: Kultura. Biblioteka Zodijak; knjiga 61. Prevod: Mira Vuković).
Pitanje zašto sam odabrao taj deo Mišleovih tumačenja starih francuskih dokumenata ali i prosede za koji će mnogi kazati da ide nepristojnom ivicom otvorenog književnog potkradanja, ostavljam bez odgovora.
Drugi deo, pod nazivom «Priča o dobrom nacisti» nema podlogu u ozbiljnim pisanim izvorima. Ja sam se oslonio na nekoliko mutnih sličica jedne bolećive i već zaboravljene beogradske anegdote. Priču o obesnom kočijašu, konju i dobrom nemačkom oficiru čuo sam pre tridesetak godina. Nju mi je prvi ispričao izvesni lufton, akademik, koji se po gradu predstavljao kao Srbin, naučnik, nacionalni radnik, i uz to filantrop, rodom iz Zagreba.