Herostratov advokat [SERBIAN]
Herostratov advokat
Raša Todosijević 13.09.2011
I ako je od Herostratove nasilne smrti prošlo dva milenijuma i štogod više, ja sam spreman da budem njegov advokat. Da, dobro ste čuli: Herostratov advokat!
Kažete da sam u nekom brircuzu, u nekoj “Poslednjoj Šansi”, u nekoj beogradskoj rupetini, i to pred uvaženim zborom učenih glava izjavio – upirući kažiprst u požutelu kafansku tavanicu, zapravo ravno ka nebesima – da taj mladi obučar, ako je on uopšte i bio obučar, nije zapalio Artemidin hram u Efezu.
Štaviše, rekoste, i to ne jedanput, da sam tada, baš tada, u tom zabitom svratištu, te somnabulne noći – nekoj bluni, nekom ko je sedeo s moje leve strane, dobacio da taj čapkun, taj Herostrat, zapravo, nije ni postojao, i da mi se zbog toga nad glavom opasno klati oštro sečivo logike i još oštrije pitanje: kako sam se samo usudio da u 21 veku sam sebe proglasim advokatom čoveka koji nikom ništa nije skrivio jer se dotični Grk nije ni rodio.
Samo onaj ko nije osetio dah večnosti niti je švrljao sunčanim stazama pitome Arkadije može tvrditi da je od tih dana, tačnije od te razvikane ponoćne paljevine Artemidinog svetilišta prošlo, eto, dva milenijuma i tiristotinepedesetišest godina i da je očigledno da je Herostratov slučaj lanski sneg, naprosto zastarela stvar zbog koje nije vredno gubiti vreme nit’ podmetati obraz zbog mutne rabote neizvesnog ishoda. Na kraju krajeva, kome se danas u Srbiji može podneti pravno valjana molba da bi se ispravila jedna istorijska nepravda, da bi se politički rehabilitovao tamo neki Grk, stranac, ili, možda, jedna gorostasna i groteskna fatamorgana smišljena da liči na čoveka koji nije postojao. Dakle, koga tužiti za širenje lažnog predanja koje vekovima nesnosno klepeće da je u noći Aleksandrovog rodjenja, tamo daleko, tamo negde u Maloj Aziji, medju Jonjanima, izvesni klipan po imenu Heroj Vojske, Herin Vojnik, zapravo Herostrat, sam samcijat, bez benzina, nitroglicerina, plastičnog eksploziva ili makar onog smrdljivog Nobelovog dinamita do temelja sravnio mermerni hram. Pa opet, ako bi neko danas, recimo u Londonu, u Ujedinjenom Kraljevstvu, pokušao da podnese tužbu za uvredu časti gospodina Herostrata koji je, kao što znamo, živeo pre nove ere, 356 godina pre rodjenja Isusa Hrista, sumnjam da bi uvaženo britansko sudstvo imalo razumevanja za taj neprijatan slučaj. Ako se oslonimo na uvek pouzdanu i najstariju encikopediju štampanu na engleskom jeziku zvanu The Britannica tamo će mo pročitati da su priredjivači tog hvale vrednog zbira našeg znanja Herostrata nazvali ludakom. Eto, dragi čitaoci Britanike, znajte da je nekada davno u lepom i bogatom gradu Efezu, u slavnom Efezu, na obali Egejskog mora, živeo čvrknuti momak po imenu Herostrat koji je, zato što je naskroz bio lud, lud da ludji ne može biti, zapalio prekrasno zdanje posvećeno boginji Artemidi zaštitnici tog istog grada. Britanci, takvi kakve ih samo majka rodi, i nadalje tvrde da je Herostrat ludak uprkos nemilosrdnim činjenicama da niko od njih nikad, sem nepouzdanih i bezbroj puta prefabrikovanih pabiraka i sumnjivo vaskrslih rimskih citata pokupljenih sa djubrišta istorije, nije posedovao verodostojne spise o toj paljevini; niko od tih uglednika nije u ruci držao overeni izveštaj efeške žandarmerije niti je iko iz redakcije znao šta je pisalo u njegovom medicinskom kartonu. Nemajući druga posla, sred dosadnih jesenjih kiša, Britanci su se, možete misliti, poduhvatili javnog i sramotnog rasadjivanja njegove lažne psihijatrijske dijagnoze za koju, sem rekla-kazal, nemaju niti su ikad imali opipljive dokaze. Tako stvari stoje sa Ujedinjenim Kraljevstvom i njihovim objektivnim tumačenje prošlosti. Treba ih tužiti pa će mo na kraju videti ko će ovde izvući deblji kraj.
Šta su Grci rekli?
Predanje veli da je Herostrat odmah šćepan i da je na mukama lasno izrecitovao da je hram zapalio isključivo u nameri da tim poduhvatom svoje ime istrgne iz tame anonimnosti i učini ga besmrtnim. Pošteno! Malo sutra. Sud nije dozvoljavao mučenje gradjana; možda robova ili kog stranca, dodjoša, to da, ali se gradjanin na sudu nije smeo mučiti.
Svakako je za očekivati da će zbog takvog nedela drznik biti osudjen na smrt. I to je pošteno. Da bi sačuvali ugled grada i umilostivili svoju uvredjenu zaštitnicu, gospodjicu Artemidu, dugovečnu usedelicu, inače sestricu bliznakinju slavnog Apolona, ponosni efežani su širom sveta razaslali pretenciozan i urgentan apel kojim se svim Helenima od Španije do Azovskog Mora, pa i do Kavkaza, bratski preporučuje večno prećutkivanje Herostratovog imena. Što se polisa tiće, tu po krivudavim ulicama, onaj ko bi se ohrabrio da naglas izblebeće Herostratovo pogano ime mogao je očekivati istu kaznu.
Ovo, priznaćete, nepristojno grčko šegačenja, a biće da je to, nažalost, ipak bilo njihovo nepatvoreno maslo, više lični na prozirnu lagariju bezdomne skitnice nego na odmereni Homerov heksametar uzidan u temelje naše kulture.
Biva neobično da su uhvaćenom piromanu, eto, tek na mukama iznudili priznanje. Zašto bi ga iko mučio ako je Herostrat unapred isplanirao da bude uhvaćen na delu. Da je osmudjena palikuća pobegla onda niko ne bi doznao ime počinitelja pa bi ideja o besmrtnosti njegovog imena zanavek pala u vodu. Drugim rečima, u tim i tako ocrtanim okolnostima on nipošto nije nameravao da beži.
Razlog što su Grci šprdnju o Herostratu uspeli da rašire do neslučenih razmera leži u tome što su ga ti njegovi vajni zemljaci optužili za nešto što je, uistinu, samo srce Helenskog postojanja; oni ga optužiše za sve ono što sobom podrazumeva ideja agona. Momak je, navodno, želeo da svoje ime učini besmrtnim. Smatrao je da će mu to poći za rukom samo ako uspe da sažeže gorostasni Artemizij, zapravo da čeljusti nezasitog ognja preda taštinu nadmenih efežana. Dosledno, logično i van svake sumnje ni malo blesavo. Zar svaki Grk starog veka nije sanjao o slavi i besmrtnosti; zar mnogi od njih nisu spalili na stotine hramova, zar nisu naskroz porušili stotine sjajnih gradova, potopili hiljade brodova i pobili nebrojeno ljudi samo zato da bi svoje ime zavek smestili gore medju zvezde. Zašto bi kog vraga Herostrat ostao neuništiv simbol besmislenog razaranja kada se Aleksandar Veliki u tom rušilačkom zanatu pokazao neuporedivo efikasniji od njega. U tom licemernom odmeravanju zla i užasa ubiti milion Vijetnamaca dodje mu kao sitnica spram onog, kako neka akademska budala iz Čikaga reče: “samoveličajnog rušenja Artemidinog hrama”. Ko tu laže i zašto? Amerikanci, naravno!
Pošto predanje ipak nije umelo da sklepa lako probavljivi povod kojim bi se bez stida razglasili razlozi i okolnosti svetogrdja, efeški su se mudrijaši «odlučili» za ono što im beše tu na dohvat ruke; oni se odlučiše za ono što beše primereno svekolikom zbiru moralnih načela onovremenog života; odluka je pala na demonska snaga agona, na slavoljublje, na taštinu i stameni egotizam izvesnog nikogovića, može biti nepostojećeg Efežanina, kome tako veliko delo, zato što je on ništarija, uopšte ne priliči. To je početak jedne beskrajne priče.
Jer, eto, dok je brižna Artemida, u selendri zvanoj Pela, zavrnutih rukava i znojava čela zdušno pomagala mladoj i zlokobnoj Olimpijadi, alias Mirtale, ženi Filipa II, da na svet donese Aleksandra, dotle je Herostrat s buktinjom u ruci natenane palio njen velebni dom u Efezu. Mudrijaši se nisu setili da išta kažu šta su u to isto vreme radile Artemidine sveštenice, gde su bili vojnici, trgovci, hodočasnici, kuvari, pesnici, zelenaši, podvodaći, mesari, drvodelje, blagajnici i lokalne dangube. Biće da su se svi skupa, dok im gazdarica beše na službenom putu, smucali po efeškoj luci trošeći narodnu uštedjevinu na žene, na lepe efebe, vino i ražnjiće.