Ćelava istina [SERBIAN]
ĆELAVA ISTINA
Raša Todosijević, 15. 8. 1992., Beograd
Samo sit čovek može da napiše dobar esej o gladi. Varaju se oni koji misle da sit ne ume da raspravlja o dubinama koje nije video i koje nije svojim prstima napipao. Izgledaneli preteruju! Oni od gladi, od te vižljaste lasice, stvaraju čudovište, Levijatana.
Uprkos golemim uspesima i istorijski dokazanoj veličini glad nije stručno lice. Ona je amater i šeprtlja. Ona deluje kao slikar svetog srca, kao svaštar koji se ne opredeljuje, koji ne bira, ne uporedjuje, ne povezuje po srodnosti i ne ponaša se sistematično. Glad je pre astrolog nego astronom. To treba uzeti u obzir kao obrazloženje pri rušenju uvreženih mišljenja o gladi. Kao i svaki amater glad je zagonetno subjektivna: Rupe u obrazovanju, široko i nesredjeno znanje, ključ su te navodne tajnovitosti. Glad neprincipijelno spaja sve i svašta. Ona je eklektik koji ne vodi računa o prostoru i vremenu. Glad baca naglasak na bol, na telesno doživljavanje svog prisustva. Ekspresionizam, slučajnost, goli zanos, nekonstruktivno pregnuće, mute sliku pravog stanja.
Duhovna glad, glad za znanjem o gladi je glupost: Traljava ekloga. Zabodeš nos u tudju čorbu i to proglasiš filosofskom ljubopitljivošću, zamahom misaone proždrljivosti, praiskonskom začudjenošću. Ja bih takvima pesnicu u glavu pa neka se čude pred svojim tanjirom, nek obrću logos u svom pire krompiru. To su puding egzistencijalisti, salonska banda.
Nema profesionalne gladnice. Školovane izelice. Ne postoji katedra za usavršavanje gladi. O besmrtnom gladnici, akademiku, makar i dopisnom članu, da i ne govorimo. Gde su veterani gladi? Ko je podigao spomenik neznanoj gladnici? Ko je sreo čoveka kome je glad struka ili uverenje? Ko je na sopstvenoj gladi napravio karijeru, stekao imetak, ugled, narodno poverenje, gomilu novca il' ovlašćenje za senat? Van Gog? Modiljani? Ko je čuo za gladnog kralja, pregladnelu kraljicu ili makar izgladnelog predsednika republike? Niko. Naravno!
Uzmite za primer Peru Žderu. To je klasična figura. Antički problem. Gladnica je nebitna spodoba, marginalac, anti heroj.
U filmovima ima puno gladnih. To su uglavnom statisti, sitnež u masovnim scenama. Nadje se i po koji epizodista a vrlo retko dobra sporedna uloga. Glavni junak ne može biti večito gladan. On je na početku gladan, jako gladan, ali se na kraju dobro najede. Grof Monte Kristo je gladovao, glad ga je mrcvarila ko' Bog Jova ali se na kraju debelo naplatio. Film je izmišljena stvar, svetlost, zabava, kokice, celuloidna traka, gest, privid. Praviti od filma ili nekog debelog romana moralni orijentir, svetionik, narodni program, savetovalište, puka je besmislica.
Uzmite za primer moje patnje, moj slučaj: Juče sam ždrao svežeg lososa. Baš tako: ždrao! Boja: krvava breskva. Osnova: srebrni poslužavnik, prigušeni sjaj nehajno održavane srebrnarije. Moje načelo je da srebrnarija ne sme da blješti, da se sija il' šljašti ko' vašarski pleh. Malogradjanin voli bljesak, prostački glamor, sjaj novog. Plemenit čovek uvek daje prednost zagasitim tonovima. Rubens. Karavadjo.
Zubićima sam krckao tost, mrvio po tepihu, a u ustima mi se topilo meko meso plemenite ribe. Tost bocka a riba hladi. Pio sam vino iz dugovratih čaša. Pravo vino, ne šampanjac. Šampanjac je za Francuze – penušavi slatkiš za gomilu. A boce: plave, zelene, smedje. Ko' curice. Dodje ti da ščepaš i u zanosu odigraš strasni tango sa jednom od tih uvoznih lepotica.
Mačke sam hranio ćurećim batacima i, kao i obično, izležavam se, leškarim, dosadjujem, buljim u televizor. Vreme sporo prolazi, ne žuri, mili ko' puž, drema. Negde oko dvadeset sati, u sumrak, kad je sparina malo popustila, jedan idiot, duševno zaostao čovek, stade me s ekrana ubedjivati da je sve to o čemu vam ja sada pričam, obična laž. Osvrnem se oko sebe, bacim pogled na prepunu trpezu, pipnem moju zlatnu viljušku, protrljam oči i pomislim: Kreten, pravi pravcati kreten, osoba bolesna od kretenizma. Mrzovoljni čiraš sa kravatom, sivi sako, kiselkasto-ljuta ozbiljnost, naduvana mešina. čova sa upadljivo bujnom perikom, uporno je ponavljao da se ja loše hranim. Stručno je razglabao da ja gladujem, da mi se zubi kvare i klate od gladi, da mi je lice požutelo od neuhranjenosti, da suv hleb i prljave otpatke skupljam po kantama za djubre, da sam kliconoša, krpa, zaraza, budući tifusar i još stotinu sličnih skrobutoznih budalaština o tom predmetu i na tu temu. Buljim u televizor, buljim u to majmunsko poprsje, držim ruku na ustima, zabezeknuto blenem, mislim, trudim se da shvatim i zaista ne znam šta da prozborim. Dragi Bože, ko je taj polu čovek? Nutricionist, nacionalist, pristalica lese fer-a, filozof, kosmopolit, intelektualac, plaćeni federalalist, politička glista ili dokoni prangijaš? Bože, koja je sotona tog kretena dovukla na ekran? Šta će narod da kaže? Zar je ovaj prekrasni losos plod moje mašte? Zar sam ja naivna žrtva moje razuzdane imaginacije? Zar su boce, ove zelene bočice pune prvoklasnog vina, zar su ta svetlucava nevinašca iluzija? Igra svetlosti i senke. Izmišljeni tablo-vivan! Odakle meni svo to vino? Odakle meni ova plemenita grapa – neukaljana čast toskanskih brda? Ja nisam ni političar ni krijumčar. Crnoberzijanac nisam. Meni nema ko da se ulaguje, da šeni i poklanja kradenu robu. Zar su Isusove suze laž? A umak? A pašteta od jarebica? A jordansko jagnje? A Katonov jastog? Umak je fatamorgana? Riblje tutkalo? Odiseja u svemiru? Privid, politička nameštaljka, Potemkinovo selo, londonski zoološki vrt? Novine i strugotina preliveni majonezom? A ćurka? Šta je sa ćurkom? Zar i ona ne postoji? Neće biti da je to papirmaše, japanska plastika, Pop Art, Oldenburg, Geštalt. Pružim ruku da odvalim pečeno krilce a tamo umesto ćurke, umesto moje zlatne ćurke na sočnom podvarku, stoji stari izlupani lonac pun žućkasto gnjecavih makarona. Plava boja, bele tufne, zagorelo dance, napukla gledj. "Die Milch macht's", kako bi rekao slavni i pokojni Šiler. Svašta!
Ne, to nije istina. Ja dobro znam šta je istina a šta politička propaganda, podvala, laž, trabunjanje i prljava balkanska smicalica.
Po njemu ispade da su i moje mace ostale gladne. Tu priču nikad neću progutati.
Dakle, ako je sve tako, a nije, zašto on nosi periku? Ako mu je zaista stalo do istine a ne do estetike, ako je već zaljubljenik u tu istinu, zašto ne pokaže ćelavu tintaru? Zašto je krije? Zašto ne pokaže tu svoju, kako da kažem, ćelavu istinu?