Rezignacija XII [SERBIAN]
REZIGNACIJA XII
Raša Todosijević, 2008.
Narodna verzija, dorada 14. maj 2008.
Početkom 2008 godine zapao sam u oskudicu. Narod bi na to rekao: glad kuca na vrata. Ma šta god da mi se nadalje bude dešavalo ostajem nepokolebljiv u svojoj pobožnosti. Juče me je posetio sveštenik. Kaže da mi se divi. On smatra da sam ja svetac i da je budućnost Srbije na mojim plećima. Na rastanku, onako bez povoda, dobacuje da je baronesa de Staël, odnosno Anne Louise Germaine Necker baronne de Staël-Holstein, žena onog naivnog švedskog diplomate, bila razvratnica, jeretik i veštica. Pride mi reče da je bučkuriš smešan od svetog srpskog paganstva i pravoslavlja puka besmislica i da on uopšte ne razume Francuskinju koja voli Nemce. Beše bolje da je prikan doneo nešto da zajedno prezalogajimo nego što me je gnjavio onom davno upokojenom Francuskinjom. Šta fali Mme de Staël? Ja više preferiram toplu čorbicu i veknu svežeg hleba nego sva njegova naklapanja o Bogu, o bezgrešnom začeću i francuskoj istoriji. Čovek može iskreno da voli ljude, sve ljude na ovom svetu, i one dobre i one zle, može da voli malu dečicu, žene pa čak i mrave i da u isto vreme uopšte ne veruje u zagrobni život, u andjele i u onu nepreglednu silesiju demonskih sila.
Na moju veliku sreću napokon sam uspeo da privedem kraju jednu pripovetku. Evo o čemu je tu reč. Jedna strašno zgodna cura se zaljubljuje u pesnika. Taj poeta laureat je policijski doušnik, vatreni rusofil, rodjeni kvisling i muška prostitutka. On je, dakle, obična našminkana baraba a ona – doznavši od prijatelja za ta ponešto nejasna mesta na mapi njegovog besprekornog karaktera – po ceo dan krši ruke, tiho jeca i ne zna šta bi sa sobom da radi. Ona ne može da shvati da i pesničke duše mogu biti doušnici. On pre podne piše stihove, nešto izmedju crnog Nervala i slepog Homera, popodne drži literarne propovede a predveče bestidno šljoka, provocira pošten svet i cinkari kolege. Ustvari, ja sam ga zamislio kao skromnog i malčice staromodnog provincijalca srednjih godina koji ne traži ništa sem privilegija.
Još uvek se mučim oko naslova. Možda ću tu pripovetku da nazovem „Bezglavi pesnik“. Gde god da se nadje naš pesnik u ruci drži šapku, pravu pravcatu oficirsku šapku koju mu je njegova starija sestra (naravno fiktivna sestra, zapravo moja umotvorina) kupila u Moskvi, ali glavu ne nosi sa sobom. Verujte mi da taj čova glavu nikad nije nosio na ramenima. Bar ne javno. Krene ti on tako Beogradom, šetka tamo-amo, u sebi smišlja nove stihove, nove elegije, a svi dobro znaju da je glavu ostavio kući u frižideru.
Raša Todosijević, Beograd, Nedelja, 2.mart 2008.