Priča za Zorana Solomuna [SERBIAN]
Priča za Zorana Solomuna
Raša Todosijević, Beograd, 1.6.1999.
U našoj kući, sasvim u prizemlju, u malom i uvek polu mračnom stanu, kome ulazna vrata i dva tužna prozora gledaju na dvorište, živela je jedna zla i ružna žena. Ona je imala velike sise, noge tanke kao u kokoške i muža nešto mladjeg od sebe.On je, sa svoje strane, vremenom postajao bolešljiva matora danguba i prečesto naljoskano zanovetalo. Za njega bi se slobodno moglo reći da je fizički veoma podsećao na svetog Pavla, na onog Jevrejina rodom iz Tarza, iz stare Kilikije. To je bio čovek malog rasta, krivonog, ćelav, s nešto kočoperno rastresene kose oko ušiju, bujnih obrva a la Leonid Ilič Brežnjev i špicastog nosa..
Zla žena je zarađivala za život trgujući taolet papirom; Mada ružno i neskladno lice, svadljiv pogled, a uz to i steatopigične obline slične telesnim srazmerama vilendorfske Venere, nisu dobra preporuka za poziv trgovačkog putnika, njoj je posao sa guz brisalicama ipak donosio lepe pare. Ona je od svoje ušteđevine uspela da kupi plav i dobro očuvan automobil marke Vartburg.
Dok bi ona spremala kuću, kuvala ručkove, prala veš, odlazila u kupovinu i vredno sticala imovinu, vozikajući se onim polovnim Vartburgom od jednog provincijskog grada do drugog, dotle bi se njen muž izležavao u krevetu, naveliko bi trošio pivo, uživao bi naklapajući sa prijateljima, ili bi se mesecima neveseo vukao po beogradskim bolnicama, tražeći lek i negu svojim natečenim nogama, svom stomaku, srcu i koječemu drugom. Uzgred rečeno, oni nisu imali decu niti su prema nama, obesnoj dečurliji iz susedstva, pokazivali znake naklonosti.
Pored stalne brige o raspojasanom mužu i drugim domaćim obavezama, zla žena je sebi ipak umela da sabere dovoljno slobodnog vremena za negu svog ružičnjaka.U tom drevnom i uzvišenom vrtlarskom umeću ona nije imala dostojnih takmaca, ne samo među susedima već ni u celom kraju. Prirodjenim darom da ugodi bilju i da nekim šestim ili već ko zna kojim čulom razume govor cveća, ona je od svojih ruža stvarala zanosne cvetne lepotice. Da je ona bila ružna i zaista zla žena, tu nema zbora, ali se ta moralna načela i varljiva estetska merila uopšte ne tiču botanike, vrtlarskog zanata, a još manje zadovoljstva kada neko sebi, dakako i drugima, stvara povode za uživanje.
Znajući za hronične boleštine njenog nesretnika, ja sam bio ubeđen da će od njih dvoje on prvi da odapne. Dogodilo se suprotno.Ona je umirala onako kako umiru nevoljnici: u osami, u polutami memljive spavaće sobe, gledajući svojim mutnim podrugljivim očima, čas u podbulo lice svog čaknutog muža, a čas u pakete neprodatog taolet papira.
Ja sam mnogo kasnije doznao od jednog brbljivog šarlatana, akademika i nabeđenog teozofa, da joj se majka zvala Ružica, ali da su tu staru gospa Ružu jedni zvali Semprevita a drugi, opet, Zla Ruža, valjda zbog njenog pustinjačkog života, urokljivog pogleda ili možda naopake naravi. Zato mi i pade na pamet da bi ona velika ljubav zle žene prema ružama mogla biti u nekakvoj vezi sa njenom majkom, a možda i sa iskonskom čovekovom potrebom da svoje misli i nesigurna sećanja, pretvara u opipljivu materiju.
x x x
Već od prvih plahih majskih kiša, pa sve tako do tužnog neba pozne jeseni, a vrlo često i do ranih snežnih dana, te bi me prekrasne crvene ruže uvek podsećale da je tu među nama, dole u prizemlju naše kuće, nekada davno živela jedna ružna žena koja je umela lepo da se ophodi prema cveću.