Nina [SERBIAN]
Nina
Raša Todosijević 14. 1. 1997.
Našu Angelinu Milosavljević prijatelji iz milja zovu Nina ili Ninočka.
Ninočka je duboko odana svom uzvišenom slikarskom pozivu. Svi koji je poznaju hvale njenu široku slovensku dušu, njenu veštinu i naokolo pričaju da je ona genije, da je virtouz, da je talenat i da Nina slika jednostavne ali čudesno snažne i pustošne predele dostojne kičice jednog Fridriha Davida. Nažalost, sem oduševljavanja i praznih reči nikom ne pada na pamet da se uhvati za kožni novčanik, da iz njega izvadi novac i kupi neku sliku ili makar akvarel.
Pored svakojakih poslovnih i umetničkih obaveza Ninočka ipak uspeva da odvoji malo slobodnog vremena za klavir i kuvanje. Oni koji su imali privilegiju da se najsladjuju njenim poslasticama tvrde da u sjajnom sazveždju slavnih kuvarskih čarobnica naša gospodjica Milosavljević, zapravo naša vračarica Kirka, uistinu nema dostojnih suparnica. Kad Nina nešto skuva, kad Ninočka zabiberi čorbicu, gosti srču, grle domaćicu i grokću od miline.
Angelina gozbe priredjuje zimi; ona je sebi uvrtela u glavu da se u hrani najbolje uživa dok veje sneg i kada je napolju polarna hladnoća. Nina tada ukrasi stančić, za tu priliku iznese holandske tanjire, nemačke čaše, srebrni pribor za jelo, pa sve to, s mnogo ukusa i pažnj, začini prigušenim svetlima, tužnom muzikom, svećama, cvećem iz staklene bašte i zbirkom crnih vina.
Kad Angelina zgotovi djakonije, sredi trpezu a sobe poprska sablažnjivim miomirisima, ona na obed poziva probranu gospodu – uglavnom ambasadore i akademike; pred njima Ninočka raspusti kosu, obnaži grudi, otvori sve prozore pa onda, ko’ Furija, jednim zamahom noža, u nemerljivom deliću sekunde, raspori svoj zamamno beli stomačić, utrobu tresne na sto i pred preneraženim gostima gromko drekne:
– Gospodo, navalite, zašto oklevate, jedite dok je jelo vruće, dok se sve još puši!