Leteća pešadija [SERBIAN]
Leteća pešadija
Raša Todosijević 2007.
Petar Ćuković * sedi zavaljen u rasklimatanoj fotelji – ostatak Ljiljinog bambusovog miraza – gleda u jednu staru mapu Evrope i razmišlja zašto je on rodjen baš ovde. Petar Ćuković razmišlja zašto on živi u ovoj jadnoj i bednoj zemlji i to baš u ova smutna vremena.
Pa opet, misli Ćuković, ako je sve već tako, a jeste, šta mu onda ovde dodje uzrok a šta posledica? Da li je uzrok smutno vreme a posledica jadna i bedna zemlja ili je pravi uzrok jadna i bedna zemlja a logična posledica smutno vreme? Eh, da je on, kojim slučajem, bio bolje sreće i da su ga vlasti nekakvim svenarodnim proglasom proterale iz voljene domaje, sada bi se on, uz radničke pravednike, uz Pješkova i Nerudu, lepo baškario na Kaprima ili, zašto da ne, u Sorentu. Šta fali Sorentu?
Od velikog je praska, prebire Ćuković, prošlo dosta vremena, a one prelje, izlapele Sudjaje, tvrdoglave usedelice, nisu ništa poradile na njegovom slučaju. Upredaju ti one vunu, vekovima toroču koješta, kidaju končiće kako im kad dune, a njega ni da pogledaju. Ako na ovoj našoj planeti živi i životari šest milijardi ljudskih stvorenja, ako od tog zbira, recimo, samo dve milijarde čine zreli ljudi, ako samo jedan jedini čovek, za svoja plodna vremena, može da proizvede nekoliko stotina milijardi spermatozoida, onda bi Gospod, za samo tri ili četiri decenije, morao sa sobom da vucara podebelu knjižurinu, verodostojno knjigovodstvo, ne samo da bi imao pregled o svakodnevnom radjanju i umiranju bilione triliona naših spermatozoida već i onaj unapred spremljen nacrt po kome će on tačno i unapred znati gde i kada će se na ovoj planeti roditi ovo ili ono muško ili žensko žgepće, i gde i kada će se radjati svakojaka dečurlija širom vaseljene.
Dodamo li božjoj pažnji klijanje svog obilja žita, svakog zrna pirinča, kukuruza, zobi, raži, ječma ili leče, i uz to sve ono što se dešava u šarenom životinjskom carstvu, onda je Stvoritelj, verovatno, morao unapred da ustanovi poprilično glomazan administrativni aparat, andjeosko činovništvo i njihov antipod, djavolje-podrumsko ustrojstvo, da bi imao nadzor nad životima i nad smrću svih svojih tvorevina.
Kada je on jutros rekao Ljilji da ona hitno pošalje Zazu u baklanicu da Zaza kupi dvanaest komada jaja, onda je Svevišnji, a tu nesme biti mesta sumnji, odlučio da od tih jaja ne stasaju slatka mala žućkasta pilad već da neka od tih jaja završe u njegovoj jutarnjoj kajgani. Veliko je pitanje zašto je Gospod odlučio da on kaže Ljilji da Zaza kupi baš dvanaest jaja; što je još važnije, kada mu je ta metafizička lukavština prvi put pala na pamet: Juče, prekjuče ili pre sedamdeset i šest miliona godina? Nema te matematike, nema tog kompjutera ili vojno-strateškog muljanja koje bi bilo kadro da čitko razastre svu gomilu najneverovatnijih podudarnosti koje su, začevši se pre tri miliona godina, dovele do toga da se on rodi na tom i tom mestu, tog i tog dana, da se njegova Ljilja takodje rodi ovde il´ onde, ovog ili onog časa, da se oni napokon sretnu, da se dopadnu jedno drugome, da zasnuju porodicu, da žive i ovde i onde, i da on, ustavši jutrost, krene ka frižideru, da bi zatim ustanovio da su onomad, tek tako, u subotnjoj žurbi, smeli sa uma da pazare jaja, pa pošto su juče zaboravili da kupe ta prokleta jaja valjalo je Ljilji reči da ona pošalje Zazu u piljaru da Zaza kupi, ne dvadeset, ne trideset već tačno dvanaest jaja od kojih je on četiri komada slatko smazao za doručak dok će ostala jaja Ljilja skuvati i onako tvrdo kuvana iskoristiti za ukusnu rusku salatu.
Prilike su mogle krenuti i sasvim drugačijim tokom: mogao se on roditi, recimo, 11 Marta 1623 godine u srcu Benaresa. Da mu se to tada posrećilo mogao se roditi kao sin jedinac i sin mezimac bogatog maharadže koji bi ga oženio tamo nekom desetogodišnjom Indirom, kćerkom gospodara pola Dekana. U gorem slučaju mogao je ugledati svetlo dana kao osmo dete trećerazrednog indijskog pisca ili kao puko siroče jadnog parije koji po vasceli dan rinta za mizernu platu. Ljilja se lasno mogla roditi hiljadu godina pre nove ere, gore u današnjoj Skandinaviji, kao ribareva kći, mogla se ona roditi pre dvadeset hiljada godina, kraj obale razbesnelog Nila, dole u Africi, i da u tako opisanom sledu okolnosti od onih jaja, od onih dvanaest zaboravljenih jaja, od njegovog omleta i od one čuvene Ljiljine ruske salate ne bude ama baš ništa.
O pršuti, o hlebu, maslinama, vinu, sardinama, e-mail adresama, insektima, knjigama, Rembrantu, Polikletu, Solonu, galaksijama, Hamurabiju, zvezdanim prašinama, crnim rupama, telefonskim brojevima, pulsarima, Himalajima, automobilskim tablicama, ajkulama, planktonima, pahuljicama, mikrobima ili slepim miševima sada više nije moguće trezveno razmišljati.
Gosn Bog, sa svojim božanskim namerama u koje je verovatno uložio dosta svog dragocenog vremena i dosta naše tričave uštedjevine, ima savršen nadzor nad tonama kvadriliona stvorenja i, naravno, nad njihovim blentavim smucanjima po belom svetu. Mrdneš li ti dragi Petre repom, kreneš li možda helikopterom Air Canada za Saskačevan, ili se lude glave pešice uputiš ravno u pustinju Gobi, Bog to zna, on je to lično osmislio pre nego što si se ti gologuzi čoveće uopšte i rodio.
x x x
I, eto, sred tihe zvezdane noći, dok mu je čeljad po kući hrkala, pućkala, zviždukala ili je kojekuda smelo vitlala po svojim čarobnim dečijim snovima, Ćukoviću, zavaljenom u Ljiljinoj bambus fotelji, pade na pamet prilično mudra misao: Ako jednog dana, kad-tad, ne počneš da dumaš o Većnom i većnosti, onda ćeš zalud stračiti onu malešnu zdelicu vremena koju ti je dodelila ko zna koja hiljadurazredna i poluprovidna bitanga sa samog dna Nebeske hijerarhije.
Da ne bi dalje kukumavčio i do zore ronio gorke suze nad besmislom o predodredjenosti – što svakako ne priliči čoveku njegovog kova – on naumi da sutra pre podne, dakle u ponedeljak, negde oko deset sati, lagacke prošeta do advokata Novice N. Jovovića, ** da bi sa njim sredio pojedinosti oko svog testamenta.
Advokat ti vredi kao komad čistog zlata; više vredi jedan advokat nego „oče naš“ ili sto moralnih svetionika. Sa „oče naš“ dečicu nećeš prehraniti a advokat može, ako se zainati, od glupaka da ti sateše dobrog akademika a poznatu lopužu, lopužu nad lopužama, urodjenog kleptomana, da ti premoluje u belosvetskog biznismena.
x x x
Advokat kao advokat, vaspitan da sugradjaninu pritekne u pomoć, veoma se obradova Ćukovićevoj poseti. Kao svog starog prijatelja Jovović ga stade zamajavati pričicama da sa oporukom nema nekih posebnih teškoća, da je to, narodski rečeno, mačiji kašalj, i da ga njegovi pravni saveti, birokratske veze i šalterska klataranja neće stajati mnogo novaca.
Kada je sa Jovovićem rasčistio pravne začkoljice Ćuković se uputi ravno u samoposlugu da kupi flašu vina i oveće pečeno pile.
Izlazeći iz samoposluge sa vinom i vrućim pilencetom u žutoj najlon kesi, *** on spazi da ga na jednoj vetrovitoj ledini, onako bez žbuna ili kakvog ozbiljnijeg sada, čeka deset miliona crnogorskih umetnika koji, dragi Bogo, levitiraše povrh narečene tratine. ****
Uverivši rodjene oči u ljubav desetomilionskog jata darovite sabraće Ćuković istog trena zaboravi na predestinaciju, zaboravi na testament, zaboravi ti on na predusetljivog Novicu N. Jovovića i na njegov advokatski cenovnik.
Raša Todosijević, Beograd, 24 Februar 2006.
Napomena priredjivača:
*
Petar Ćuković, rodjen u Nikšiću, direktor Narodnog Muzeja Crne Gore i bliski saradnik Milije Pavičevića.
* *
Novica N. Jovović, mančasterski pravnik, vizantolog i fabrikant tekstila poreklom iz Titograda.
***
„… u žutoj najlon kesi,…“ Reč je ili o književnoj slobodi ili o maloj ali značajnoj nepažnji. Naime, plastične kese žute boje koje su karakteristične za beogradske samoposluge u Podgorici se redje vidjaju. Autor, vodjen svojim svakodnevnim iskustvom življenja u Beogradu, nepotrebno uopštava stvari ili, naprosto, previdja da to iskustvo ne odgovara ni vremenu ni prostoru o kome piše.
* * * *
Mada se Todosijevićev književni opus svrstava medju pouzdana štiva iz repertoara klasične dokumentarističke proze, u ovom posebnom slučaju, gde nas stari bard svojim bajkolikim pripovedanjem iznenada suočava sa „deset miliona crnogorskih umetnika“ koji, uzgred budi rečeno, levitiraju na pustoj poljani, mi mislimo da bi to mogao biti casus risus, pa tek potom iskaz pribranog očevica. Prema dostupnim arhivskim materijalima i onovremenim statističkim istraživanjima biće bliže istini govoriti o desetak slikara a nikako o milionima umetnika urodjene duhovne snage. Pored toga, ovde nailazimo na jedinstven slučaj levitacije toliko velikog broja ljudi na istom mestu i u isto vreme.
Istini za volju, druga škola mišljenja pomenuti navod ne dovodi u vezu sa Todosijevićevim stvaralaštvom. Na osnovu trezvenog rasčlanjavanja cele priče stručnjaci su tu prepoznali umetak nekog bezimenog priredjivača čije je starinsko izražavanje nespojivo sa jasnoćom Todosijevićevog stila. Iz velike ljubavi prema svom napaćenom narodu taj je priredjivač, jednim potezom svog bogobojažljivog pera desetak umetnika pretvorio u deset miliona pernatih heruvima.
Nikada nećemo doznati da li je taj skromni a nama nepoznat urednik, u svojoj usamljenosti, imao u vidu samo iskreno ulepšavanje Todosijevićeve blistave fikcije? Da li je možda bio ubedjen da će njegovu trapavu interpolaciju čitaoci prihvatiti kao verodostojni opis dogadjaja ili je ovde reč o istorijskom tlu gde se svako preterivanje lake ruke uzdiže na postolje istine. Naime, u tako protivrečnoj konstelaciji nije sramota ugledati se na Tukidita; nije greh ugledati se na Marka Pola ili, zašto da ne, na onu časnu starinu koju ceo svet poznaje i ceni pod pseudonimom Baron Minhauzen.