Le Faiseur d' oreilles [SERBIAN]
Le Faiseur d' oreilles
Raša Todosijević
Izvesni trgovac finim suknom po imenu Gijom odlučio je da krene na duže putovanje u nameri da od starih pariskih dužnika i velikih džimrija iscedi zaostale dugove. Izračunao je da će mu za celo to kasno jesenje lomatanje biti potrebno najmanje dvanaest noćenja. U selu je ostavio svoju mladu ženu Alisu koju pred polazak posavetovaše da strance nikako ne pušta u kuću i da pazi na radnju dok se on ne vrati. Još se čestiti Gijom nije ni dočepao granice parohije a u njihovu kuću banu Alisin rodjak Andre.
Draga Alisa – započe Andre – sudeći po boji tvog bledog tena mogu zaključiti da si ti u blagoslovenom stanju i da ćeš u dogledno vreme roditi lepog dečkića bez jednog uveta. Onaj božanski čin kreacije tvoj trapavi Gijom nije umeo da obavi kako valja.
Posle tih uznemiravajućih uvodnih reči on se Alisi poče nudit da bude njen lični lekar i da joj u jednoj opuštenoj ljubavnoj seansi doda deo tela koji nedostaje njenom nerodjenom andjelčiću.
Bezazlena ženica prihvata rodjački savet i sa oduševljenjem stade da uzima njegove stručne kurco-terapije. Sve bi to moglo potrajati do u nedogled da joj jednog dana ipak nije palao na pamet da bi dete možda moglo da ima previše ušiju.
Kada se Gijom sa kesom novca vratio sa pomenutog poslovnog putovanja i zatim se koji dan lepo odmorio onda on svrati do Andreove žene Margarete, takodje mlade i raspupele seljančice. Uz krčag hladnog belog vina i slatke pariske kolačiće Gijom joj uzgred pomenu da mu se čini da je ona trudna i da će za šest ili najkasnije za sedam meseci roditi dete bez levog uveta. Gijom joj brižan predloži, a i šta bi drugo, da ona malkice zadigne haljinu i raširi nogice, a on će se sa svoje strane svojski potruditi da stvori uvce koje je Andre u brzini zaboravio da napravi njihovom detencetu.
Dragi moj Gijom – reče mu Margareta – lati se ti tvog nestrpljivog petlića a o uvetu nemoj da brineš. Koliko znam sa ušima je sve potaman. Meni je važnije da mi se dete ne rodi bez deset prstiju.
Napomena:
Anegdota o kojoj je ovde reč, zapravo ta nejasna numerološka zavrzlama, nastala je krajem šesnaestog veka u Francuskoj. Rekoše: priču su, verovatno, zgotovile krezube seljačine što životariše po onim tužnim i ružnim selendretinama načičkanim uz reku Marnu i po rubu slavnog Château-Thierry-a. Nju je negde čuo, na papir bacio, tek malo uljudio i zatim sebi pripisao onaj bestidni lezilebović, dokazani bogohulniki i srceparajući rasejanko zvani Jean de La Fontaine.