Kušanje avrama [SERBIAN]
Kušanje avrama
Raša Todosijević 2005.
U nekoliko podužih razgovora, po svoj prilici vodjenih uglavnom noću, u tajnosti, u četiri oka, podalje od naselja i pogleda radoznalih ljudi, izvesni gospodin (za koga će se kasnije tvrditi da se zove Elohim), nudjaše pastirskom predvodniku Avramu da oni medju sobom sačine savez – verovatno radi bolje uzajmane saradnje i trajnog uvažavanja.
Gospodin Elohim je nagovestio – naravno još u uvodnim razgovorima – da će on lično brinuti o Avramu dok bi Avram, za uzvrat, bio obavezan, ukoliko dodje do njihovog sporazuma, da medju svetom rasadjuje tvrdnju o postojanju jednog uvaženog i besmrtnog uglednika, pravog pravcatog dase, koji ga štiti i vodi računa o svemu što se tiče njega i njegovog klana.
Potaknut naizgled nedokućivim razlozima i teško objašnjivom izboru simpatije, proneše se glasine da je gospodin Elohim sebi obećao da će tog pastira, tog smrtnog Avrama, štititi od svakojakih zemaljskih i nebeskih nedaća. On mu zatim obznani svoju odluku da će od njegovog klana, u budućnosti, za vremena, sazdati veliki i snažan narod, sposoban da se širi i množi ali i čuva od sveopšteg kurvanluka koji vladaše Hananom medju okolnim plemenima.
Sve bi bilo lepo za videti i ugodno za ćuti samo da su pregovarači bili ako ne jednakih a ono makar približno sličnih moći i ugleda. Avram beše odgajivač stoke, novopridošlica sa haldejskih strana i predvodnik nevelike družine, dok predlagač saveza, pomenuti gospodin Elohim – koji će se kasnije i u boljem društvu i na raznim prijemima predstavljati i kao gosn El, Adon, Adonaj, pa i Jahve – beše ličnost pred kojom se smešilo sjano napredovanje u nebeskoj službi a povrh svega i neko ko je posedovao poprilično širok izbor nadprirodnih sposobnosti. Dok je Avram uz sebe imao tek nekolicinu rodjaka i možda tridesetak manje-više njemu odanih slugu, dotle je Elohim posedovao moć koja je delotvornošću prevazilazila sve do tada Avramu znane zakone zemaljske i nebeske mehanike.
Otvoreno govoreći, dok se Avram mogao uzdati u iskustvo predaka, u ličnu dovitljivost, u brze noge, u okovanu batinu, u rodjačke mišice i odvažnost mladjarije, dotle je Elohim bio kadar da snagom svoje božanske volje pomera čitave planine, da zaustavlja i menja rečne tokove i da svojom nebeskom a nama nepojmljivom suštinom, naizgled iz ničega, tek tako, ex nihil, čini nevidjena čudesa.
Nasuprot Jahveovim kitnjasto opisanim predlozima, primamljivim obećanjima i bajnim slikama Avramovog budućeg života, ali i budućnosti njegovih naslednika, Avramove obaveze prema tom dobrodušnom čovi široke ruke behu smešno male, nevažne, gotovo ništavne. Kada se sve sabere Avram je bio dužan da živi pošteno, da vredno radi, da se množi i da svojim ponašanjem i uzornim vladanjem svoje porodice drugim ljudima bude za primer, bolje rečeno obrazac kako valja provoditi zemaljske dane i kako valja slaviti svog pokrovitelja. Takodje mu pade u zadatak, takoreći obaveza, da tu i tamo, kad naidje na zgodan brežuljak, po mogućnosti u hladovini kakvog granatog hrasta, od okolo sabranih kamenica sačini prostu hrpu i po njoj, sponzoru u čast, prospe malo ulja, malo mleka, ostavi parče svežeg sira, šaku urmi ili, ako smogne, zdelu žita. Za svečanije prilike, za rodna vremena ili u čast nekog od Avramovih društvenih uspeha, obojica se lako nagodiše da on, kao znak zahvalnosti za ukazanu pomoć, Svemogućem na žrtvu prinese jagnje ili podgojenog ovna.
Pored tih nevelikih ali ipak opipljivih izdataka Avram se u potpunosti složi sa predlogom da veruje da je njegov zaštitnik najmoćniji i najpametniji. Duh ugovora je nalagao, prostom nesrazmerom njihovih stvarnih društveno-ekonomskih mogućnosti, da Avram, došljak, novopečeni Hananac, putujući odgajivač stoke i proizvodjač mlečnih preradjevina, osoba bez stalnog mesta prebivanja, bespogovorno sluša i sprovodi u život Adonova naredjenja i da sa na svakom značajnijem sastanku drži isključivo njegovih kadrovskih rešenja. Uz sve to, a što je možda i najvažnije, Sveprisutni ga upozori da sa seksualno izvitoperenim i krvožednim suparničkim kompanijama i sumnjivim verskim zajednicama kao što su «The Baal», «Dagon i sinovi», «Haldeja Co. Ltd.», «Ištar», «The Oziris» i sl., odmah ograniči i po mogućnosti u najskorije vreme prekine svaku dalju kulturnu, trgovinsku, tehničku, političku i versku saradnju. Da sve bude jasno i kako valja, on je Avramu naložio da svoje sinove ne pušta medju kćeri drugih naroda niti da svoje kćeri daje muževima tudjeg rod. Ukoliko on misli da se drži ugovora, i ako želi da bude to što jeste – njegovo miljenče – biće najbolje da svoju krv ne meša sa krvlju onih koji dotičnom gospodinu nisu po volji.
Uvaženi gospar, kao starija i visprenija osoba, lično je osmislio i predložio sve tačke ugovora na kome bi počivala njihova saradnja; Avramu, čoveku kome govorancije i rečitost nisu bile jača strana, preostade da trepće, da iza svake Jahveove reči klima glavom i da bez primedbi potvrdjuje svoje pristajanje na iznesene predloge – uveren da u svetu prepunom smrtnih opasnosti i neprijateljski raspoloženih suseda, takva zaštita i takve ponude jednog svomogućeg i ponešto naprasitog šumskog čarobnjaka nipošto nisu za odbacivanje.
Potrebno je napomenuti da je njihov ugovor postao trajno nadahnuće gotovo svim kasnijim ugovorima o dobrovoljnom savezništvu, uključujući tu i onaj lep i nepisan običaj po kome se ugovarači obavezuju da jedni drigima poklanjaju titule i vrdno ordenje, a uspešno obavljen dogovor, časno sklapanje savezničkog il' bratskog pakta, neizostavno zaliju šampanjcem ili čašicom žešćeg pića. Što se tiče Avrama i njegove žene Sare, ni oni nisu bili izuzetak. Jučerašnja čobanica ogrubelih ruku, koja sem zadimljenog ognjišta, planinskih visova i ovaca ne vide ni tračka svetlosti velikog sveta, naprasno sama sebe proizve u princezu a Avram posta plemenska glavešina, knez, rodonačelnik, patrijarh, kralj, komesar i koješta drugo. Svaki potkovaniji pravnik će vas potsetiti da do današnjih dana nikom nije pošlo za rukom da sačini savršen ugovor a još manje bi se tim rečima mogao opisati savez izmedju budućeg gospodara univerzuma i onog Avrama, onog vlasnika nekoliko kožnih šatora i stotinak mršavih ovaca.
Pošto je u ta davna vremena svetom vladalo poštenje i svi držahu do reči i časti uopšte, onda i ne beše preka nužda da se na poslovnim sastancima ili političkim skupovima vode stenografski zapisnici, sastavljaju pisani ugovori a nepatvorine tih obavezujućih dogovora overavaju u opštini ili u za to nadležnom sudu. Obzirom da je Avram, grčki rečeno, bio analfabeta, dakle naskroz nepismen smotanko, njemu bi sasvim dovoljno da izusti pristanak, da ponudi svoju reč nesumnjive odanosti i da ta reč, kazana jasno i glasno, bude valjan zalog kojim se Jahve uverava da će Avram uvažavati sve što duh i usmeno iznesen sadržaj ugovora sobom nalaže. Ukoliko bi on, eto, čak i pokušao da zaobidje ili da previdi neke manje važne tačke, Jahve bi imao na raspolaganju bezbroj načina da ga privoli na poslušnost. U suprotnom slučaju, ukoliko bi Gospod, zanesen poslovima, naprosto smeo sa uma neko obećanje, Avram bi slobodno mogao da se obrati i požali Organizaciji Ujedinjenih Nacija ili sličnoj medjunarodnoj ustanovi. Tako je veseli čika El, nadaleko poznat hananski domaćin, sa nekoliko nikad valjano ispunjenih obećanja postao Bog i gospodar pomenutom čobaninu. Nije na odmet reći da je Elohim počeo da stasava u to što jeste, u prilično ozbiljnog okružnog Boga, zahvaljujući Avramu a da je pomenuti Avram, tražeći sebi zaštitnika, sebi stvorio gospodara.
Cena bezbrižnog življenja pod Božjim kišobranom često može biti prilično visoka. Jedniog lepog dana, onako u predvečerje, vrativši se sa zasedanja na kome se nadugačko i bez svake sumnje znalački raspravljalo o daljim pravcima razvoja teološkog obrazovanja budućih heruvima i andjela iz unutrašnjosti, Gospod Bog, zamoren gledanjem dijagrama, slajdova, video traka i dosadnih web seightova, prepusti se čarima dokolice i slušanju sonata koje će on, kada tome dodje onaj pravi čas, kad izadju iz predvidljive nebeske mode, nekih tri hiljade i četiristotine devedeset godina kasnije, Ludvigu van Betovenu dobro uliti u njegove nagluve uši.
Posle toga, verovatno nadahnut lepotom šara na tavanici svoje sobe, napravljenoj od najfinije domaće kedrovine, Otkrovitelj zaželi da iskuša Avramovu veru pa mu zato naloži da ode u zemlju Moriju i da tamo, njemu u slavu, svojom rukom, prvo zakolje a potom spali na žrtvu svog sina jedinca, milog Isaka.
II
Pre nego što se ovde poduhvatimo prepričavanja, tačnije rečeno, podsećanja na onu svima poznatu dogodovštinu zvanu Kušanje Avrama ili Žrtvovanje Isaka – a kratkoća pomenutog štiva nam to dozvoljava – nije zgoreg upitati se zašto je Večiti uopšte poželeo da proverava Avramovu privrženost njihovom savezu?
Ako za trenutak ostavimo po strani nebrojene duševne razloge i njihove složene odnose, lako možemo prihvatiti za aksiom tvrdnje koje nam kazuju da pojam savršenog sveznadara – a Svevišnji to nesumnjivo jeste, bar u očima velikog broja njegovih pristalica – u sebi ne sadrži spisak sasvim ljudskih stanja kao što su neobaveštenost, sumnja, dvosmislenost, neodredjenost, nepredvidljivost, neizvesnost, nesigurnost, nejasnost, neznanje i sl. Čemu kušnja i ona silna trodnevna danguba ako je Bog, unapred, u sebi, imao pokretne slike i tokove budućih dogadjaja, ishod kušnje, stanje Avramovog duha, zapravo konzistentan scenario budućnosti koja će se, gle čuda, zbivati isključivo po njegovoj volji.
Podjimo od one svuda prisutne a nikad valjano i do kraja dokazane pretpostavke kojom se raspiruje uverenje da je Jahve, po Avramovom mišljenju, bio jedan od najmoćnijih bogova u onovremenom zaista brojnom i šarenolikom hananskom panteonu. On je svemoćan i njegova moć, zato što je sveobuhvatna, nije ogranićena ni vremenom ni prostorom a još manje fizičkim zakonima; on postoji od pamtiveka i trajaće većno. On može da bude vidljiv i nevidljiv, može da se premetne u šta god mu drago, ume da leti, možed da postoji na nebrojeno mesta u isto vreme, čini čuda, zna sve jezike, ćak i engleski, može da stvori sve što mu padne na pamet, lako upravlja tj. stvara dogadjaje, gromove i klijanje svega, a reč nemoguće nije zabeležena u njegovom tanušnom hebrejsko-aramejskom rečniku, jer ona za njega nema niti će ikad imati smisla.
Ako dragi Gospodar nad vojskama nebeskim na podužem spisku osobina koje krase njegovu bit poseduje i stavku o neiscrpnim zalihama Uapriorne Umoći, onda se možemo pitati šta mu ono bi da se neveseo samozlostavlja i poduhvata sporog i mučnog Uempirijskog U postupka, ne bi li tim ni malo božanskim načinom, tako, Ua posteriori, Uuspeo da pobliže pojmi šta se kuva u Avramovoj duši? Da je Premudri zaista svemoćan kako se tvrdi, onda bi on svojim savršenim umom, umom na kome počiva život i postojanje vaskolike vaseljene, doslovno u nemerljivom deliću sekunde, istog trena, lasno prozreo sva Avramova raspoloženja, lako bi pročitao doslovne sve njegove misli i ne bi zbog nekoliko tričavih i onako predvidljivih podataka bespotrebno izludjivao ostarelog čobanina i njegovog sina jedinca, maloletnog Isaka.
Iz poučne priče koja sledi može se saznati da Bog, taj toliko puta naveliko hvaljen dobrotvor, mecena nebrojenih umetničkih i humanitarnih poduhvata i upravnik takodje nebrojenih sportskih udruženja, iz nama nedokučivih razloga, uopšte ne poznaje stanje pukog ili nemotivisanog čovekoljublja već svoju naklonost uslovljava dokazima vernosti. On će ljubiti Avrama i njegov rod sve dotle dok mu oni budu pružali dokaze svoje podložnosti. On će se brinuti o njima, paziće ih kao da su mu rod rodjeni, samo pod uslovom da su mu oni bespogovorno poslušni. Na tom teškom i glomaznom božjem kantaru kojim On odmerava svoj odnos prema smrtnicima lepo piše: KOLIKO VERNOSTI TOLIKO PAŽNJE! Pitamo se zašto ta besmrtna sveznalica bez trunke stida trguje silom i svojim naklonostima? Zašto On tako postupa uprkos okatoj činjenici da toj i takvoj medjugalaktičkoj grdosiji, stvoritelju svega nama znanog i neznanog, podilaženje sićušne zemaljske bubice kao što beše onaj hananski pastir, onaj Avram, ne znači baš ništa? Šta je sa ljubavlju uopšte i čovekoljubljem posebno ako na kosmičkoj pijaci Božja dobrota i njegovo milosrdje imaju propisanu cenu, uključujući tu i porez na promet i ostale medjuplanetarne dažbine.
III
Priča o kušanju Avrama – uz beznačajne izmene, da ovovremeni čitaoc ne bude ugnjavljen dremljivom sporošću starinskog pripovedanja – glasi ovako:
Jedne večeri, primivši reč, to jest nalog lično iz usta Gospoda Boga, da svog sina žrtvuje njemu u slavu, u Avrama, oca Isakova, ne beše senka sumnje ni muka dvoumljenja. Već s jutra, a još se čestito nije ni razdanilo, eto ti njega gde u polutami svitanja cepa drva za žrtvenu lomaču, samari i potom drvima tovari magarca, pa sa dva momka i sinom Isakom, krenu tamo gde mu je Jahve naredio da ide: pravo u zemlju Moriju.
U zemlji Moriji, a to mu dodje na nekih tri dana hoda od njihove Virsaveje, on izdaljine ugleda brdo o kome mu je Bog pripovedao da bi bilo zgodno mesto za žrtvenik. I tu Avram zapoved slugama da ostanu tu gde jesu, i još im pritom naloži da dobro paze na magare dok se on i dete ne vrate sa molitve.
I eto ti bogobojažljivog Avrama kako sa magareta na dete, na nejaka pleća Isakova, pretovara teške cepanice; I eto ti starine Avrama gde pripaljuje buktijnju i zajedno sa sinom krete uzbrdicom tamo gde je obojici bilo sudjeno da odu.
I držeći u jednoj ruci buktinju a u drugoj nož vidimo Avrama i Isaka kako koračaju uz brdo.
U neko doba sin upita oca šta će im drva i zašto on tako malen i neuhranjen nosi taj težak tovar uz planinu kad oni nemaju jagnje za žrtvu? I upita dete šta će im vatra, a za onaj nož u oca svojega nemaše Isak hrabrosti da pita, niti htede da tu oštru reč, oštru i dvoseklu, makar da bezglasno izčupa iz zadihanih grudi i prevali preko suvih i spucalih usana. I Isak nemaše hrabrosti oca da pita za nož već jednako uzmicaše uz brdo i vazda se čudjaše za drva i titravi plamen.
A Avram odgovori detetu da gleda svoja posla, da ne vodi tudju brigu, da tu nema nikakvih prepreka jer će se njihov Gazda postarati za žrtvu. Na bezimenom brdu koje narod kasnije prozva Bog će se postarati, on sagradi žrtvenik od kamenica; na žrtvenik naslaga drva koja su oni na magarcu dopremili iz Versaveje pa potom sveza Isaka te ga onako dobro spetljanog, da dete mrdnuti ne može, položi povrh narečenih cepanica. Učinivši to što mu je Bog naredio on mu se pomoli a kad obavi molitvu namah poteže nož da zakolje sina ne bi li tom bescen žrtvom Boga uveri u svoju vernost savezu koji oni nekoć sklopiše na obostrano zadovoljstvo.
U presudnom času u životu nejakog Isaka, u presudnom času za Avramov društveni ugled, za buduću istoriju teološke misli ali i za dalju političku karijeru druga Boga, baš u trenutku u kome je tok ove nevesele zgode mogao skrenuti u bilo koji od onih u to vreme mogućih bulevara budućih dogadjaja, jedan andjeo, pernata lepota, ni čovek ni ´tičurina, ni duh ni meso, ni muško ni žensko, ni prozirno ni neprozirno, ni bezumnik no ni volja po sebi, bešumno, nalik Petru Panu, nadlete Avrama, na metar ili dva vrh njegove glave, te ga vikom upozori da nikako ne čini upravo ono što mu je Gospod koliko onomad jasno i glasno naredio da uradi.
I taj andjeo – kroz koga Bog govoraše kao kroz antropomorfni mikrofon – reče: «Do not lay a hand on the boy, do not anything to him. Now I know that you feare God,» i tako dalje i tome slično.
Potvrdivši sebi ono što je odranije dobro znao, potvrdivši da se Avram boji njegove sile, što će reći da ga Avram neobično voli, potvrdivši istinu da je strah temelj vernosti njegovih slugu, Bog za uzvrat, na ime potvrdjene poslušnosti, Avramu podari ovna i uz to iznova sebi obeća da će tom čobaninu preko svojih veza isposlovati brojno potomstvo i dati, onako pride, svu vlast nad tudjim zemljama i hananskim gradovima što ih u znoju svog truda za sebe i svoje naraštaje izgradiše Avramovi podli susedi, gradjani Hanana: Filistejci, Moavci, Amonci, Amorejci, Jevuseji, Hetiti, Egipćani i mnogi drugi.
Pouka koja se iz ove starozavetne priče može izvući sasvim je jasna: Boje se Boga. Bog će te za tu ljubav lepo nagraditi nekom sitnicom: recimo tudjim imetkom. Medjutim, kad god čuješ da neko naokolo za male pare ili gotovo badava nudi Obećanu Zemlju, zemlju u kojoj teće med i mleko, prvo pitaj koliko ta ponuda košta, i uz to ne zaboravi da se raspitaš koga sa te nudjene zemlje valja proterati, naravno ne lepim rečima i čokoladama već ognjem i mačem.
IV
Nisu retki oni koji tvrde da je Avram bez gundjanja pristao da žrtvuje Isaka. On je Bogu belodano pokazao i dokazao izraz svoje postojanosti. Na veliko zaprepaščenje onih sklonih metafizici, Avram je u datim okolnostima zauzeo veoma racionalan stav. Naime, po Avramu, Bog je, naprosto, uvek u pravu. Svaka rasprava na tu temu je izlišna i sva se odgovornost za naše sudbine nalazi isključivo u njegovim rukama. Ma šta god neko mislio o nerazumnim potezima gospodara svemira, usta mu se lako mogu začepiti tvrdnjom da su njegovi putevi nesaznajni, tajanstveni i nedokučivi i da mi, ništavni crvići, glupaci, sumnjala i slabići ograničeni našom prolaznošću, nikad nećemo biti kadri da shvatimo svu složenost njegovih veličanstvenih, premudrih, nepogrešivih i dalekosežnih nauma. Dakle, Bog je uvek u pravu i, tačka.
Stvar je prosta ko pasulj; Avram će, ne gubeći sred onog užasa prisustvo duha zaklati Isaka. Mrtvog će sina zatim staviti na lomaču i potom će ga spaliti baš onako kako mu je El koliko onomad, u one pozne sate, naložio u Virsaveji. Tada će dobri Bog – spoznavši neizmerne dubine njegove odlučnosti da mu se pokori do kraja, onako bez ostatka – jednim božanskim zahvatom, koji se ukratko i bez one komunističke latinštine može opisati kao čudo sa repertoara ireverzibilnosti, Isaka povratiti u prethodno psiho-fizičko stanje. Ako ćak to i ne učini, ako će mu biti po volji da Isaka ne vrati iz mrtvih, verovatno će matora Sara iznova ostati u blagoslovenom stanju, oni će opet dobiti sina, novog naslednika, jer su, kao što znamo, božja obečanja neporeciva.
Nema tog pametnjakovića koji bi to ziheraštvo i nevidjeno svetogrdje, nekakvim alhemijskim postupkom umeo da preinači u sjajno ogledalo vere. Smešno zvuči ali je istina da će Avram lake ruke ubiti sina jer on unapred zna da će mu dete na kraju priće ostati živo i zdravo. I ako je u pitanju medicinski postupak o kome ne žele da sanjaju ni najmaštovitiji pisci naučne fantastike, prepuštajući tu mutnu temu budućim naraštajima, ostaje pitanje ko se tu zapravo kuša, šta se tu dokazuje i da li se tu uopšte iko žrtvuje?
Pred oštrim perom našeg nekonstruktivnog i budalastog kritizerstva stoje milioni predobrih duša koje tu besprimernu vratolomiju prihvataju, naravno ne kao neko modernističko pozorište puno apsurda i avangardističkih besmislica već kao još jedan od temeljnih dokaza o nevidjenim moćima koje Bogu stoje na raspolaganju. Da se oko toga ne bi uznemiravali i nejasna mesta olako svaljivali na pleća bezazlenih, moramo napomenuti da tu i nije reč o prikrivenoj jeretičkoj pakosti, o dlaci u jajetu, o djavoljem lukavstvu, o jogunastom i ispraznom pametovanju dokonih književnika ili o prepredenom sofizmu smandrljanom u nekoj od prljavih manihejskih kuhinja već o misli ljuljanoj i hiljadama godina potvrdjivanoj u kolevci sâme Crkve, tamo gde od pamtiveka obitava srce najčistija Vera.
Tvorac je, kao izvor svekolike postojanosti, nepokolebljiv u svojoj doslednosti. Njegove su reči neopozive. On je sebi obećao da će Avramu, po slovu ugovora o njihovom savezu, podariti nebrojeno i moćno potomstvo a pride i sve zemlje hananske. Ako je njegova reč s onu stranu svake sumnje, a jeste, zar u Avrama ne beše ničeg razumnijeg nego da pravilno zaključi da je iznudjivanje pomenutih dokaza obično istočnjačko zadirkivanje, Jahveovo zavitlavanje koje, zato što je tako kakvo jeste, sobom, u krajnjem ishodu, ne proizvodi ama baš nikakve ozbiljne posledice.
Da je on zaista mislio da se uspentra uz brdo u nameri da tamo, pod plavim nebom buduće Judeje i pred licem milostivog Gospoda svog sina pošalje u bespovratnu smrt, zar bi onda, svestan šta će gore učiniti, onim čutljivim momcima, svojim slugama, naredio da oni ostanu tu gde jesu, da nipošto ne skitaju naokolo već da mu pričuvaju ono magare, jer on i Isak idu gore na brdo da se časkom pomole bogu, pa kada budu obavili versku službicu, oni će se hitro vratiti k njima. Zar Avram momcima nije kazao: „vratićemo se k vama“. Šta bi u tom posebnom dramskom sažetku mogla značiti ona množina, ono: „vratićemo se“ i kakva je prava uloga njegovih slugu, tih do kraja predstave nemih statista, samo naizgled iz nehata, il' nečijom nebrigom, zaostalih iz nekog starijeg, najverovatnije izbrušenijeg i grandioznijeg vavilonskog pozorišnog komada?
Da je kojim slučajem slugama došapnuo da ga Bog kuša i da u ime te partijske provere traži na žrtvu život njegovog sina te da je on, duboko uveren u božju misiju, spreman i na tu ludost, sve bi bilo drugačije.
Istinu koju bi on rekao, gole činjenice o ugovoru sa Bogom, trenutno bi razorile njegov ugled a verski bi se obred pretvorio u užas krvave kasapnice. Ako Avram nije govorio istinu, a nije, onda je to činio samo da bi lakše, bez propratnih trzavica, Bogu izišao u susret. Da je Isaku predočio svoje namere dete bi stalo da zapomaže i on bi došao u iskušenje da odustane. Tu se o ljubavi, o roditeljskim nagonima i samilosti malo šta može reči. Šta bi ste vi učinili da ste na Avramovom mestu? Izlišno je pitati vas da li bi ste vi ubili svog sina da bi tom mrskom ali dalekosežnom odlukom popločali put sreće budućim naraštajima ili bi izneverili Boga zarad živa sina i bednog tavorenja na oskudnim hananskim ledinama. Šta je tu sada važnije: sudbina vašeg sina ili prosperitet naroda kome pripadate?
Šta bi se desilo da je maloletni Isak unapred bio upoznat sa očevim namerama? I ako je Isak bio samo nevažna i naknadno umetnuta klauzula u ugovoru sa Bogom, zar bi on mirne duše podmetnuo vrat da ga otac prikolje – makar mu tatica taj čin klanja ulepšavao božjom voljom i plemenitošću žrtvovanja za opštu i dugoročnu korist njihovog klana, njihovog naroda, domovine, crkve, kralja, partije i države.
Pod pretpostavkom da je Avram nameravao da dokrajči sina, sva je prilika da je iz praktičnih razloga lagao i sluge i Isaka. Da je sinu unapred rekao šta namerava, da mu je otvoreno rekao da će ga odvesti na vrh brda i tamo mu krknuti nož u ledja, Isak bi se otimao, negodovao bi i kukao, a bogami i ljutito borio za svaki minut života. Ukratko, da je znao istinu on bi se svim svojim nejakim snagama suprotstavio dogmatičnom ocu. Opirući se ocu beše neizbežno da se opire i očevom gazdi. To bi starom Avramu donelo mnogo muka, kako onih tehničkih tako i onih ideološke prirode. Sigurno bi sam sebe izranjavio a možda bi se iz sažaljenja prema detetu kolebao u veri. Drugim rečima, „oklevanje u akciji znači smrt“ i, naravno, početak raspad njegovog ugleda. Pred Avramom je sjajna budućnost, pred njim je primamljiva zamisao o moćnoj državi ali pre toga i u ime tih budućih dana, pred njim se isprečio jedan mali i prljavi zadatak: ubistvo sina jedinca. Prvo to pa onda sve ostalo. Da bi sve išlo ko' po loju i da se sve ne bi premetnulo u nered i političke demonstracije nerazumne i pozapadnjačene mladeži valjalo je lagati, lagati i opet naveliko lagati.
Svi znamo da je vredan pastir Avram bio jednostavnih nazora i da za metafizička cepidlačenja nije imao dara ni vremena. Da je sinu otvoreno, onako očinski rekao šta smera zaista se pitamo na šta bi ličio verski obred u kome jedan postariji bradati čovek, preplanula lica, s nožem u ruci, u po bela dana, po vrletnom kamenjaru zemlje Morije, mahnit goni uplašeno dete i pritom ga, onako sav zadihan, s dušom u nosu, zajapuren i onemoćao, zdušno preklinje da stane, da mu se vrati i da dopusti tati da ga prikolje jer je on stariji i zna šta je za omladinca i dobrog sportistu najbolje.
Da li je Bog kao dokaz Avramove pokornosti želeo Isakovu glavu i da li je Avramu uopšte padalo na pamet da ubije sina? Možda je sve smišljeno tako kao da će se ono nagovešteno, ono najgore, uistinu zbiti. Medjutim, eto, pritisnut dokazima Avramove slepe lojalnosti Bog, naravno u poslednjem trenutku, kao kakav loš holivudski režiser, kao nagradu za vernost, poništava očekivanu stravu, spasava Isaka i u završnoj sceni, Avram, Isak, dva momka i magare, veseli i puni nade, kao pioniri na Divljem Zapadu, upiru pogled ka Virsaveji dok se sunce u praskozorje polako diže nad pustinjskim kamenjarom. Tri dana kasnije vidimo brižnu Saru kako svojim veštim rukama gotovi ukusan ručak i svaki čas izlazi na verandu ne bi li sred titraja podnevne jare ugledala vernog muža i ljubljenog sina. Prisustvujemo srećnom kraju, da srećnijem ne može biti, zahvaljujući tobožnjem božjem milosrdju i nazovi Avramovom nepokolebljivom udvorištvu.
Bilo kako bilo, Isak je spašen. Crvena plišana zavesa pada i ponovo se diže, i svi zajedno: Bog, Andjeo, Avram, Isak, ona dva neimenovana momka iz pozadine, Magare i Ovan, baš tim redosledom, izlaze na osvetljenu rampu i umorni ali i prezadovoljni čekaju da se smiri pljesak rasplakane publike, ne mareći na jetke podsmehe pojedinih umetničkih kritičara koji u tom, istorijski gledano, vrlo ranom mitskom primeru Happy end-a prepoznaju klice budućih sapunskih opera. Mogu ta zanovetala i skribomani klepetati šta god im padne na pamet, mogu oni tvrditi da je tu sve uradjeno prema gotovom, inostranom, haldejskom receptu, mogu reći da tu nije bilo ničeg od naše izvorne bliskoistočne duhovnosti, ali se dobro zna da je glas naroda najmerodavniji.
U tome je ceo štos. Pozorišne, crkvene i partijske blagajne ne pune umetnički kritičari ili one narodu tudje intelektualne i elitno festivalske izmišljotine već efektni blockbuster-i, rodoljubiva stvarnost, istinske strepnje, strava, glad, očaj i na kraju neizbežne suze radosnice.
Suštinu priče o Kušanju Avrama ili Žrtvovanju Isaka nećemo naći u tamnoj utrobi bunara natrpanog onostranostima i zapečaćenog sa sedam velikih pečata. Ako bolje obratimo pažnju – a na žalost onih koji su skloni tamjanu i turobnom popovanju – tu je sve na površini i lako je dostupno svačijem pogledu. Za to se pobrinuo Tvorac koji je na naše veliko zadovoljstvo od pamtivena ubedjeni formalista i zagriženi protivnik mutnog religioznog čarobnjaštva i priprostih crkvenih moralisanja itd.
Pa dobro, ako je tako, onda će neko s pravom zaključiti da je po sredi lakrdijaška zabava, isprazni društveni obred lišen svakog smisla – možda komad sklepan sa namerom da dve poznate seoske dangube uveseljavaju ali i zastrašuju prostu svetinu. Bilo bi lepo da je tako. Pa da je ta časna starina i znala da će andjeo gospodnji tj. gospod Bog u poslednjem trenutku zaustaviti njegovu ruku i umesto njegovog sina na žrtvu podmetnuti ovna, on bi opet uradio ono što mu je pokrovitelj naredio da sprovede u delo. Zar bi Avram, odmerivši svoje malene snaga, mogao reči: „Dragi Bože, ti koji si jedini, čemu to šegačenje sa mojim nesretnim narodom? Ja neću da učestvujem u toj tvojoj tupoglavoj igri“. Avram bi završio na vešalima ili u Sibiru a neki drugi Avram, još gora udvorica i tobožnji zaštitnik naše tradicionalne vere, celu bi stvar obavio revnosnije od već toliko puta pominjanog patrijarha.
V
Izvesni gospodin L.K (Poljak, filozof, darovit književnik, uvaženi profesor, iseljenik itd.) napisao je kratku šaljivo-moralističku skicu pod nazivom „Avram ili tuga u ime viših načela“. Nedoumice uočene izmedju Boga i Avrama gospodin L.K koristi kao ukrasno pletivo za stvaranje alegorijske zamke kroz koju se nazire njegova rešenost da razobliči zlo komunizma u Poljskoj, da usput nešto kaže o bratskim odnosima izmedju Poljske i Sovjetskog Saveza i, na kraju, da svoj analitički kažiprst uperi u prirodu totalitarizma koji čovekovu vrstu prati još od onih davnih, kako se to obično kaže, biblijskih vremena.
Da bi celu stvar, i to baš na samom početku priče, zamaglio i, neznano zašto, neobazrivog čitaoca šarenom maramom – nesumnjive učenosti ili nesumnjive lukavosti – usmerio na krivi put, gospodin L.K iz madjioničarskog šešira izvlači filozofski adut, lebdeće obrazloženje, utvarni zaklon, belog severnjačkog zeca po imenu Sören Kirkegaard i sa njim silu Sörenovih neimenovanih sledbenika za koje će vam tvrditi da su priču o kušanju Avramove vere posmatrali i potom tumačili kao veliko pitanje čovekove teskobe. Taj nas Poljak, iz svojih oksfordskih plićaka, uverava da pravi uzrok Avramovih nedoumica proizilazi, kako iz okolnosti koje su ga u negostoljubivom i ideološki sasvim drugačije utemeljenom Hananu naprosto primorale da sigurnost življenja potraži uz pouzdane Jahveove skute tako i iz njegovog neshvatanja naredbe koju bi on morao da sprovede u delo ukoliko želi da ostane u vidnom polju careve nadležnosti. Kao što znamo Avram je sa svih strana okružen krvožednim mnogobožcima, zapravo raspojasanom ruljom koja nema ničeg zajedničkog sa njegovim ponešto apartnim i individualizmom. Moćni Adonaj mu nudi zaštitu i još mu veli da sa njim ima velike planove. Avram, čovek jednostavnih pogleda, nerasterećen uskogrudosti sitnosopstveničkog etosa, doslovno ne shvata suštinu gorostasnih državnih planova u koje Jahve namerava da utopi njegovu malenkost, njegov specifikum i to, pazi brale, u ime viših načela, ali, dakako, sve Avrama radi. Tu, dakle, vidimo horde bradatih mračnjaka u crnim odeždama, pokolnike strašnog Dagona, Moloha i ostalih zverolikih bogova nimalo prijatnih izgleda i veoma loših društvenih manira, a sa druge strane eto dobrog Adona koji mu širokogrudo nudi sigurnost ali se u svojoj beskrajnoj dobroti do nepodnošljivosti upliće u Avramovu privatnost.
Prema slavnom Kirkegaardu, Avram je u škripcu; život i budućnost njegovog klana doista više ne zavise od nepredvidljivih hirova spoljnih neprijatelja, od onih izopačenih starosedelaca Hanana, već od Boga i njegovih ambicioznih, zapravo nacionalnih planova. Sem što taj čobanin ne razume ideološki rezon naredbe on čak nije siguran ni u poreklo naredjenja. On oseća nelagodu, proklinje svoju ograničenost jer nije sposoban da se uspentra do visina nesaznajnog i tamo – u Centralnom komitetu, tamo gde u fijoci neke zaboravljene nahtkasne leži veliko jaje Dijamata – preko nekog zemljaka ili drugih lako podmitljivih veza utvrdi da li je zapovest zaista lični nalog njegovog Boga, volja svemogućeg zaštitnika, ili je po sredi nečija neslana šala, možda dokona pakost sitnog nebeskog birokrate, djavolja kušnja, možda puka greška u predugom lancu sprovodjenja naredbe ili štogod slično tome. Jeste da je on nepismen kulak, osoba bez formalnog obrazovanja, selfmade man, ali je valjda svima znano da se uvek pomno pazilo da se o važnim i škakljivim naredbama nikad ne ostavljaju pisani tragovi, magnetofonske trake, faks kopije, CD diskovi, flopike ili video zapisi.
Avram, oličenje ljudske vrste, sjajan primer prosečnosti, oportunizma i urodjenog ziheraštva, možda ne razume niti mora da razume veličinu i složenost gazdinih nakana, pogotovo ono o državi, o pravdi i večnom raju, ali on shvata smisao nebrojenih posledica koje će neposredno, koliko sutra, proizići iz te naredbe.
Avram je zaista u škripcu; ukoliko utamani sina, tu sedamdeset i kusur godina očekivanu prinovu, uništi li jedinog pravovaljanog izdanka svoje loze, šta će ostati od neporecivih zakletvi, šta će ostati od zadatih obećanja, od onog bombastično obnarodovanog saveza pa i blagoslova kojim Bog lično jamči da će njegovih potomaka biti koliko i sjajnih zvezda na nebesima il' peska na morskom bregu? Zar će sve morati da ostane kao i ranije, zar će on svoj teškom mukom stečen ugled i svoj imetak morati da ostavi onom usvojeniku, onom Elijezaru Damaštaninu ili onom kopilanu Išmailu koga ljutita i nemilosna Sara, zajedno sa njegovom majkom, egipćankom Hagarom, izgna u ljutu pustinju da oboje tamo skapaju od gladi i žedji?
Svakako da bi on još i poverovao da bi Bog mogao Isaku da vrati život a njegovu tugu da obrne na radost samo da je kojim slučajem Svemogući već negde, na kakvom stočnim vašaru, prikazao svoju veštinu povraćaja prirodnog toka stvari a ne da tu krunu moći, to reverzibilno čudo, krije u oblacima obećanja za dane Poslednjeg Suda ili za neka daleka i maglovita vremena opšte sreće i nepojmljivog blagostanja. Nesklon umišljenim političkim tvorevinama Avram je s pravom nekome mogao platiti da mu on na aramejskom napiše poveći transparent koji bi glasio: „Čuda sada“!
Evo nas opet kod Kirkegaarda i njegovog severnjačkog pojmanja škripca; Savije li Avram kičmu, prikloni li se carstvu nebeskom i obavi onaj gadan nalog, sa sinovljevom smrću, kao što već rekosmo, sledi zatiranje njegove loze – izuzimajući iz tog neodrživog položaja i nepojmljive teskobe možda stotinak godina koje bi on i njegova Sara usamljeni proveli sred mira i obilja obećane zemlje, tračeći dane razmišljajući o razlici izmedju preterane revnosti i samoživosti.
Ako bi on, potaknut očinskim nagonima i razumljivom nevericom u postojanje reverzibilnih čudesa u sebi nadvladao strah i odbio da izvrši Elievo naredjenje, onda bi, sva je prilika, ostao bez njegove zaštite. Bez Božje zaštite bi postao plen razbojničkih družina a potom sledi ropstvo i propast njegovog naroda. O tako stilizovanoj i plakaterski tamno oslikanoj perspektivi Avram sigurno nije želeo ni da misli, mada je sebi mogao da postavi pitanje, bar kada je reč o budućnosti, na osnovu kakvih proverenih iskustava mi gradimo kule pretpostavki da odsustvo Božje zaštite uvek i neizbežno vodi u mrak, nered, nevolje i propast.
Avram je u gadnom sosu; da je kojim slučajem umeo da čita i piše mogao bi on godinama da prelistava i pomno da proučava sabrana dela gospodina Sörena i njegovih neimenovanih istomišljenika, mogao bi da čita, podvlači, beleži, pamti i naizust da vergla sve što su gospodin L.K i pored njega drugi mislioci napisali o tom predmetu u budućih 3 900 godina, ali mu taj nesagledivi zbir prikupljenih mudrosti, taj slobodan skok u pisano blago budućnosti, ne bi bio od pomoći da pojmi Božje namere, da nepotkupljivu sudbinu razumnim obrazloženjima pridobije na svoju stranu i da izmedju dva zasigurno veoma loša ishoda, dve izvesne propasti, nadje krivudavu stazu spasenja. Avram možda nije mogao da shvati prostu činjenicu da on pokušava da rešava svoje nedoumice sred jednog umišljenog ili kako je to danas pomodno reći, virtuelnog političkog krajolika, koji je dragi Bog, sebe radi, stvorio u nameri da ga naseli poslušnim glasačima.
Dok su mnogi mudri ljudi, a medju njima i već pomenuti profesor, zahvaljujući Petoknjižju i drugim verskim knjižicama, naravno post faktum, znali sve pojedinosti tog dogadjaja, početak, sredinu i kraj, dakle sve o drami kušanja čoveka i navodnom žrtvovanju deteta, i uz to obilato koristili zamašnu filozofsku riznicu bližih i daljih srodnika po struci, te im ta prežvakana, naknadna pamet, dopusti da olako mudruju koješta a kadašto i zlurado da ismejavaju Avramov kukavičluk, njegov dokazano udvorički moral, valjalo je, ako ništa drugo, onog prohladnog jutra biti u njegovoj koži, u srcu i duši čoveka koji sa sekirom u šakama, pred šatorom, cepa drva da bi od njih, za koji dan, na nekom pustom i vetrometnom brežuljku, podalje od sela, napravio žrtvenik, rupu za krv i dobru lomaču a potom, svojim rukama svezao, ubio i spalio sina i tim stvarnim delom pružio opipljive dokaze potpune podložnosti svom Spasitelju, sve u nadi da će jednog dana gazdina uzvišena mudrovanja postati opipljiva stvarnost.
Od male bi mu utehe bilo saznanje da će posle mnogo vekova, nekih pet stotina godina kasnije, baš na toj turobnoj i bezvodnoj pustari, tu gde i drugi narodi od pamtiveka klaše svoje žrtve, u carstvu zmija, miševa i preplašenih prepelica, izniknuti presveti grad Jerusalim, da ća na tom istom mestu biti raspet sin Božiji, Isus Hrist, da će se baš sa tog obronka Hagarin Muhamed vinuti put neba a da ne pominjemo Solomonov Hram i silesiju drugih kapela, crkava, katedrala, sinagoga, džamija, mošeja, hospicija i lepih hotela sa jednom dve, tri, četiri ili pet zvezdica, sazidanih u slavu onoga kome on, samotni Avram, u prašnjavim kožnim ritama, sada prinosi na žrtvu svog sina.
Stari pismoznanci, vredni sabirači narodnih mudrosti, čistunci skloni dosadnim verskim pridikama, ljudi koji su kojekuda pabirčili razastute kamenčiće u nameri da od njih sklope velelepni hram pravoverja ipak su sred besanih noći i dugih okapavanja nad kožnim svitcima uvideli da u priči o kušanju Avrama nešto ozbiljno škripi. Bez značajnih promena nedodirljivih Božjih rukopisa bilo je jasno da će Avram za konačnu posledicu proizvesti ne samo Isakovu smrt i nestanak jednog malenog plemena – šačice čupavih emigranata koji u strahu od medjunarodne primorske gungule naseliše pusta hananska pobrdja, već više od toga, proizvešće kraj svakog smisla kojim El suštinski potvrdjuje sebe samog i svoju božansku narav.
Da ne beše tih učenih ljudi ili njihovih hrabrih a često i neoprostivo naivnih zahvata u živo tkivo priče radi kakvog takvog preuredjenja prošlosti – sve zbog sreće i napretka naših dana – sa Isakovim žrtvovanjem ne bi bilo njegovih blizanaca Ezava i Jakova; bez ćopavog Jakova, alias Mister Izrael, ne bi bilo njegove dece, dakle Ruvima, Simeuna, Levia, Jude, Dana, Naftalima, Gada, Asira, Isahara, Zavulona, Dine, Josifa i Benjamina a potom ni njihovih dvanaest plemena; bez te zavidljive dece ne bi bilo Josifovog šaškastog prorokovanja, njegovog muljanja na egipatskom dvoru – onih krajnje sumnjivih ekonomskih reformi, ne bi bilo šprahfeleričnog Mojsija, Arona, zavetnog kovčega, deset božijih zapovesti, Isusa Navina, jerihonskih trubica, depresivnog Saula, Davida, slavnog i raspusnog Solomona, vavilonskog ropstva, mudrog Daniela, učenog Ezre, Jovana Krstitelja, Josifa drvodelje, njegove Marije, majke Isusa Hrista, brata gospodnjeg Jakova, mučenika Stefana, blagajnika Jude, dvanaest apostola, četiri jevandjeliste itd… Rečeno bez trunke zlobe, Jahve bi u toj igri ostao bez sigurnih glasača i, da ne zaboravimo, više nego znatne partijske članarine; bez miliona budućih pristalica, bez tog „peska na morskom bregu“, on bi se vrlo brzo premetnuo u ono predjašnje smešno šumsko klataralo, u bezopasnog bukača iz gustog žbunja, zapravo u tužnu sliku nemoći i sažaljenja. Mogao bi on onda naokolo vikati da je kralj kraljeva, zapovednik parade, car vasione, svetli mač Armagedona, Bog nad Bogovima, Šah Šahova, Aleksandar Makedonsko, Napoleon ali nigde ne bi bilo onih koji bi to mogli čuti, shvatiti i podržati.
Napokon, u obrnutom ali i dalje surovo logičnom poretku smisla, dodjosmo do zida spoznaje da je zapravo Gospod, bez ičijeg zlonamernog podmetanja, sâm sebe doveo u gadan škripac.
Sred osetljivo ustrojene vaseljene, sred remek-dela njegovog umovanja, poče se klatiti temelj njegovog opstanka. Nešto zbog svojih nepromišljenih odluka i kiptućeg samozadovoljstva a ponajviše zbog slepe vere i, valja pošteno reči, zatucane odlučnosti onog seljačine, potaknuta je lavina nepredvidljivih dogadjaja koji su, naravno pro futuro, pretili da ugroze njegov tron. Kobno previdjajući sudbonosnu vezu izmedju svoje beskrajne i besmrtne grandioznosti i sićušnosti Avramovog prolaznog bitka, Bog je od Avrama olako zahtevao izraze bespogovorne podložnosti, zapravo valjane dokaze svog postojanja i svoje moći. Beše to strašan naum za koji bi čak i prost čovek, onako u prljavoj seoskoj birtiji, uz flašu dobrog hladnog piva, mogao predvideti da će u dogledno vreme zasigurno okončati vek Avramovog roda. Jahve je poželeo nešto što činom ispunjenja opovrgava budućnost Avramove loze i, u doslednom razvoju dogadjaja, postojanje njega samog, recimo kao Boga.
U prilikama koje su ih vezane istom sudbinom vodile ravno ka provaliji zajedničke propasti, Svemogućem ne preostade ništa drugo nego da se iz petnih žila usprotivi takvom prebrzom kraju svoje uglavno dobro vodjene karijere i da sâm sebi skočio u svoja božanska usta. Morao je, ni manje ni više nego da porekne neopozivost svojih reči; morao je da porekne bit svoje egzistencije, morao je Logos nevoljno da prepusti brbljivim grčkim filozofima i da navrat nanos preusmeri tok dogadjaja tako što će sprečiti Avrama da ubije Isaka.
Mrzovoljni Bog se polako podiže sa zlatnog prestola i, kao u kakvoj niskobudžetnoj filmskoj melodrami, baci ljutit pogled na buljuk frivolnih dvorskih ulizica, rešen da tu blesavu naredbu zataška i pride je proglasi ništavnom. Bog beše prinudjen da izda tajni nebeski ukaz, jedno lakonski sročeno cirkularno pismo u kome će biti obznanjena njegova odluka da se taj cirkus u zemlji Moriji smesta okonča tako što će se on pobrinuti da umesto Isaka bude žrtvovan običan rundavi ovan. Valjalo je da sve izgleda kako On – zauzet neodložnim poslovima, zapravo trzavicama koje su se ticale ama baš cele vasione – uopšte nije bio upetljan u stvaranje te, nažalost, glupe zbrke i da je u tom, recimo, nemilom slučaju, po sredi jedan nepromišljen eksperiment koji bez njegovog znanja smisliše mladjani i malčice pripiti Serafini na nekoj od onih nižih i slabije nadziranih nebeskih istanci, „dole na lokalu“, kako bi to danas rekli zatucani srpski političari.
Božjoj mudrosti i njegovoj cezarovskoj hitrini u iznalaženju pravih poteza u složenim društvenim prilikama zaista bi trebalo skinuti šešir i odati dužno priznanje. Zbog onog jagnjeta il' ovna, vrag bi ga znao šta je tu bilo po sredi, njegov verni ekonom sigurno neće dizati galamu, posebno što je i sâm znao da se baš tih dana naveliko slavila nekakva godišnjica na prelepoj obali reke Jordan. Glavno da je Bog zadovoljan i da su ljudi na broju.