Katarinine Suze [SERBIAN]
Katarinine Suze
Raša Todosijević 06.01.2006., Beograd
KOREGIRANO 2014.
Dr Katarina Nestorović stoji kraj prozora; gospodjica Katarina suznih očiju blene u sivo zimsko nebo a medju svojim punačkim prstima nervozno prepliče veliki metalni novčić od dvadeset dinara. Napolju promiče retka susnežica ali se pahulje ne zadržavaju po štrokavim beogradskim ulicama.
To je visoka i krupna gospodjica, istoričarka umetnosti, strastan pušač, pritajeni solo šljokac, karijerista prvog reda, ne baš sasvim rugoba ali ni sasvim jasnih moralnih načela, lojalna, možda, svojoj fiks-ideji da će ona kad-tad postati neprikosnoveni estetski arbitar, nekrunisana kraljica srpskog umetničkog Panteona, u najmanju ruku balkanska Susan Sontag, Lucy R. Lippard ili naša presvetla Ursula Schopenhauer.
Katarina stalno plače; ujutru zarosi, pekmezi u podne, šmrkne poslepodne a ume baš lepo da zajeca i u one sitne ponoćne sate. Naime, Katarina plače jer prosipati suze nije nikakav trošak. Malo vodice i to ti je svo njeno ulaganje. Ona zasuzi kad god joj se učini da bi od kakve dvonožne budaletine mogla da iskamči zgodnu uslugu ili slatku gotovinu. Naravno da suze valja prolivati samo pred publikom. Ko je ikad imao neke koristi od samotnog kukumavčenja! Braća Rusi i sestre Ruskinje sline kad god im to padne na pamet ali sam ja oduvek podozrevao u te njihove petparačke lakrimoze, u to evroazijsko cmizdrenje, u tu, da kažem, blatnjavu Via Doloroso. Guše se u suzama, plaču ko pozne jesenje kiše a onako iskosa, ispod oka, pomno merkaju težinu i učinak svojih šepavih plebejskih lagarija: Sveti grad Kijev, ponosna Moskva, strašni Mongoli, silni carevi, pravoslavlje, tamo neki Lav Tolstoj, neki Lenjin, onda ona nesretna Ahmatova, pa prevareni Vladimir Vladimirovič Majakovski, te nabusiti Josif Visarionovič, te krvavooki Omar Sharif, pa Sibir, onda Gorbi, perestroika, glasnost, votka, nafta, beskrajna tajga, sneg, široka slovenska duša, zvonca, coca-cola, dolari i tome slično.