Eugèn de Savoie [SERBIAN]
Eugèn de Savoie
Raša Todosijević, 21.7.2005.
Dok budući austrijski general a potom i feldmaršal, princ François Eugèn de Savoie, u svečanoj vojnoj odeždi, uskim drvenim stepeništem hita na drugi sprat, ravno u stan broj šest, nameran da Dragoljuba lično upozori na vojne pokrete Osmanlija i da od njega potraži savet kako da se u ovim gadnim vremenima Evropa i hrišćanski svet spasu od novih najezda azijskih hordi, dotle dole, u prljavim podrumskim prostorijama, u stanu broj jedan, u zagušljivom brlogu bez promaje i klima uredjaja, guzata Jelisaveta, crnooka lepotica, ponos i ukras obližnjih kafana, bezbrižno peče uštipke, cuga hladno pivo marke „Jelen“, puši neku stranu cigaru i povremeno zvera u televizijski ekran. Ukratko, Eugèn Carignan je zabrinut: neprijatelj je pred zidinama Beograda, nevernici naokolo kopaju šančeve, bruse sablje i spremaju se za napad ali se nikog na svetu ne tiče odakle guzatoj Jelisaveti, cakanoj Jeci, toliko jestivog ulja koje ona tako nemilice i lakomisleno razbacuje čak i na rumene uštipke?
II
Dok Eugèn de Savoie, buduća glava Leopoldove imperijalne armije i namesnik za Italiju i Flandriju, u kožnim čizmama grabi cvilećim drvenim stepeništem, misleći čas na Turke a čas na Louis-a XIV, i dok u isto to vreme, u toj istoj zgradi, u prizemlju, u stanu broj dva, Aleksandar Nestorović zvani Truman, dika medju Nestorovićima, hrče u kuhinji i sanja pljosnate deverike, i dok njegov stariji sin, trinaestogodišnji Pupi, u pretsoblju mlati svog mladjeg brata Žuću, dotle njihova majka, Trumanova žena, predobra Vera, bledolika i sipljiva Vera, prava svetica, nesvršeni djak srednje hidrometeorološke škole, ženica od svojih trideset i kusur godina, sa papilotnama u kosi i jučerašnjim novinama u krilu, rešava ukrštene reči, dvoumeći se da li se reka u Francuskoj, reka od pet slova, zove Rajna ili Loara?
III
Dok Franc Eugen – zastavši za trenutak – s mukom otkopčava gornje zlatno dugme na svom paradnom mundiru i kočijaškim tonom psuje onu budaletinu, onog nagluvog krojača zato što se nije pridržavao njegovih prigovora, dotle u istom tom prizemlju, baš tog časa, u stanu broj tri, u onoj sobi čiji dvokrilni prozor gleda niz malu Američku ulicu pravo na reku Savu, na Ratna ostrva, sve tako do Kalemegdanske tvrdjave, jedan usamljen i tužan čovek, gospodin Mihailo, sedokosi udovac, penzionisan činovnik, kanclarijska mrlja, tip koji za sebe tvrdi da mu je slavan i granat rodoslov zauvek zapisan u malešnoj nemačkoj kneževini zvanoj Saxe-Coburg-Gotha, polako odvrće poklopac na starinskom Pelikanovom naliv-peru i po ko zna koji put, stisnuta srca, započinje pismo svojoj ćerki Marini koja živi u San Francisku, spremajući se da zamoli svoju najmiliju Marinicu, tatinu lutkicu, da mu pošalje fotografiju unuke Lucije i uz to, ako može, ako joj nije teško, makar pedeset dolara, da bi on nekako uspeo da prebrodi ove crne dane pune jada i nemaštine.
IV
Dok glasoviti Fransoa, budući predmet cmizdrave balkanske poezije, sporedni ogranak kuće Savoja, vojnik svestan veličine ličnog istorijskog poziva, hita ka Dragoljubu a osmanlijske ordije ka Beogradu, dok Jelisaveta peče rumene uštipke, razbacuje suncokretovo ulje i gleda neku trećerazrednu televizijsku budalaštinu o atomskoj bombi, o kubanskoj krizi i ubistvu Džona Ficdžeralda Kenedija, dok Truman hrče i ko' delfin pliva sred jata srebrnih deverika a Pupi mlati Žuću a Vera, kraj prozora, onako kratkovida, bez naočara, zadubljena rešava jučerašnje ukrštene reči, i dok Mihailo pokušava da sroči pisamce svojoj Marini, dotle u tom teškom i bezizglednom času, na prvom spratu, u stanu broj četiri, tri Marije: Marija majka, Marija ćerka i Marija unuka, sve tri s raskošnim grudima, sede za velikim okruglim politiranim stolom, otvaraju pasijans, piju crnu kafu i usput, ko' drevne Parke, ko' gorde rimske matrone, ugodno čavrljaju o istinskoj prirodi i suštini posledica bezgrešnog začeća – čudeći se, sam bi vrag znao zašto, neverovatnoj slučajnosti da sve tri nose isto ime i da su sve tri, u malim razmacima, kao po tajanstvenom božjem nalogu, naprasno ostale u blagoslovenom stanju, mada je dobro poznato da muška noga – tako se to obično kaže – godinama nije kročila u njihov prijatan ženski hram i da su poodavno i u nepovrat prohujala vremena čuda i za čudjenje.
V
Dok je budući pobednik kod Sente, Petrovaradina i Beograda hitao Dragoljubu, voljan da mu u najkraćim crtama, otvoreno, bez uvijanja i diplomatskih smicalica, objasni loše vojno-političke odnose u južnom delu Evrope, unapred rešen da u tom razgovoru, ako do njega uopšte i dodje, mudro prećuti Španiju, ubrzana novačenja, novčane teškoće i vatikanske aspiracije na Balkanu, dotle se na tom istom spratu, tik uz „hram tri Marije“, u stanu broj pet – za koji se u istorijografiji i u stručnoj vojnoj literaturi dugo i zlonamerno tvrdilo da je baš te godine, tog meseca i tog dana bio prazan i zapušten – u jezivoj tišini održavao Peti Kongres srpskih anarhista, takozvani Kongres Izmirenja, na kome su ljuti protivnici diktature proleterijata doneli odluku da geslo ujedinjenog srpskog anarhizma bude veličanstveni učinak slepe kosmičke sile zvane Tunguški meteor a njihov svetac, zaštitnik i zvezda vodilja, Episkop iz Mire, Sveti Nikola, pokrovitelj kaputokradica, vašarskih secikesa i pečene dečice, o čemu je jedan stariji delegat iz Novog Sada, bečki djak, direktor poljoprivrednog kombinata „Pobeda“, bivši komunist, ponešto uzbudjen iznesenim predlozima, nadahnuto, gotovo ciceronovski, izrekao ove reči:
„Dragi prijatelji i dragi gosti, Vama je poznato da nâs anarhiste dovode u ushićenje samo pravi i izvanredni ugursuzluci, visprenost i prepredenost onih koji su kao i mi istinski pitomci Svetog Nikole i zato mi anarhisti Novog Sada, braća po bombi i peru, zakleti protivnici sitnoboljševičke ideologije, verujemo da će plemenito oštroumlje Svetog Nikole biti pravi simbol srpske vere i srpskog anarhizma. Neka večno živi srpski anarhoanarhizam!“
Pošto su delegati i gosti iz inostranstva još pre početka kongresa od stručne službe bili upozoreni da se uzdrže od pljeskanja i glasnih dovikivanja, samo se po ozbiljnim ali zadovoljnim licima moglo videti da su oba predloga – Tunguški meteor i Sveti Nikola – prihvaćeni sa jednodušnim odobravanjem.
VI
Našavši se na drugom spratu, pred zastakljenim vratima stana broj šest, u polumračnom hodniku kome je štedljivi vlasnik nameno nisku tavanicu i u ona bolja vremena oveću glinenu saksiju iz čije suve zemlje sada nakrivo štrči sparušeni fikus s nekoliko oklembešenih listova, po svoj prilici mrtva biljka – ničija briga, Evgenije se obazre oko sebe, popravi mundir, letimice baci pogled na svoje čizme a potom na svoje negovane šake i besprekorno podrezane nokte. Pruživši prst ka bakelitnom dugmetu, u nameri da zvonjavom pozove ukućane, on se potsmešljivo upita otkud na tom zidu ta tehnička novotarija i da li ta komplikovana spravica, hic et nunc – verovatno medju ovim divljacima – uopšte radi? U sebi se pitao kako li izgleda osoba kojoj on dolazi po savet i da li njegovo mučno tumaranje po opasnoj granici carevine i civilizovanog sveta ima ikakvog smisla?
Da se nekim slučajem mogao ispovediti o svemu što mu se sred ove negostoljubive i tužne bestragije mota po glavi sigurno bi odustao od visokoparne dvorske retorike pa bi rekao – a sigurno bi izlanuo ono što ne priliči jednom princu i vojskovodji – da se oseća kao odocnela duša ili putnik koji u kasne sate, onako bez ičega, Haronovim čamcem pristaje uz jezerski sprud Böcklinovog ostrva smrti … da se oseća kao hodočasnik koji zna da mu prenoćište, večera, sigurni zidovi i postelja zavise od volje nekog vrača, bezbožnika, nekog blesavog balkanskog šamana koji sem djindjuva i prljave torbe pune kostiju nema ni dom ni ime
… On na brežuljku vidi vijugav puteljak, hladnu pećinu, zidine urušenog antičkog hrama zaraslog u korov i bršljan, on vidi stubove, lepe kapitele, lukove i vitke kiparise ali crni plašt, tama ili možda gusta sumaglica skriva lice onome kome on sada nevoljno ide u susret …
Za to vreme, s onu stranu vrata, u sobici stana broj šest, ne mareći za oblake koji nad Beogradom pretskazuju oluju, nevolje i krvavu vojnu, Dragoljub pilji u hrpu papira, pokušavajući da sebi rastumaći mudrovanja Isaka Lurije i da shvati vezu i smisao njegovih igrarija sa Pitagorinim brojevima i onim ljupkim šarenim sličicama jarkih boja i primitivnih crteža koje u pravilnom sledu, od jedan do sedam, tvore početak, sredinu i kraj starozavetne zgode o Božjem kušanju Avramove vernosti.
Dok Francika upire prst u dugme od bakelita i zatvara elektromagnetno kolo – puštajući da slabašni tok elektriciteta začne rad poretku koji udarcima čekića u površinu metalne čašice stvara buku – dotle Dragoljub, u gluvom tesnacu izmedju dve zvonjave, kao da uspeva da pojmi načelo opstanka nebeskog ustrojstva koje kazuje da je od vrha Avramovog bronzanog sečiva do Isakovih grudi bilo nešto više od lakat razmaka ali i odgovarajući broj razdirućih trenutaka, taman dovoljnih da se na neizdržljivoj žeravici kušnje i neizvesnosti počnu peći Jahveovi živci i pritom belodano otkriju njegove zapanjujuće skromne sposobnosti za pravilnim rasudjivanjem, da ne pominjemo nedostatak smisla za rizik, pustolovine i masne šale.
VII
Kreće se ladja francuska iz pristaništa solunska …