Umetnik na granicama Balkana i Srednje Evrope jeste akter nemogućih istorija. Reč je o akteru, o nemogućim istorijamai o umetniku. Reč je o zagrebačkom umetniku – konceptualisti, slikaru, pred-pesniku, akcionisti i filozofu – Vladi Marteku (1951).

Ako Vlado Martek jeste zapadni umetnik, drugim rečima neko ko dela (posmatra, bira, preoznačava, imenuje, rekombinuje, pravi, izlaže, aranžira) u tradiciji novog, onda on to jeste na način dišanovske tradicije. On jeste Duchampov unuk i Mangelosov sin, ali on jeste i onaj koji dobijeno predanje (predaju vrednosti, efekata i odziva dišanovskih umetničkih strategija ready madea, asamblaža i bihevioralne konceptualizacije) provocira i vraća Duchampu i Mangelosu. To znači da Martek nije samo sledbenik dišanovštine i mangelovštine. Bez njega, kao i bez Warhola ili Jaspera Johnsa, nema Duchampa na internacionalnoj umetničkoj sceni, odnosno u Mangelosovoj hrvatskoj i jugoslovenskoj kulturi. Ovim se izriče teza da su i na Duchampa i na Mangelosa, na auru Duchampa i Mangelosa, najviše uticali oni umetnici koji su svojim delom proistekli iz njih. To znači da je Martek u jednom trenutku istorije umetnosti XX veka uslov gledanja i uslov razumevanja, odnosno uživljavanja u delo nekih njemu istorijski prethodećih umetnika. A to je zapadna priča o prepletima istorija koje jedna drugu iniciraju, pojačavaju, prekrivaju, iznose na scenu aktuelnosti i smeštaju u arhiv. U istoriji umetnosti Zapada nema nevinosti i prirodnosti. Postoje samo složeni, beskrajno usložnjavani odnosi konflikata, premeštanja, ogledanja i rasipanja.

Pod srednjoevropskim se podrazumeva karakteristična vizuelna i semantička višeznačnost njegovog rada koja je istovremeno data na način govora različitim jezicima (slike, verbalizacije, objektnosti, tekstualnosti, političnosti, anarhizma, misticizma ili erotičkog fetišizma). U pitanju je brak umetnika i umetnosti u kome se govori na različitim jezicima: nacionalnih kultura, regionalnih prostora, internacionalnih kodova, preseka slovenskih i germanskih kultura, odnosno, dolazi do paradoksalnog iskrivljujućeg ogledanja efekata kapitalizma, realnog ili samoupravnog socijalizma i dramatičnih tranzicija (prenosa i preoblikovanja identiteta ekonomije simbola, realnosti, proizvoda, potrošnje) postsocijalizma. Zato Martekov umetnički rad provocira ili zastupa doslovno, invertovano, metaforično ili alegorijski sasvim različite figure kao što su Marx, Freud, Musil, Kafka, Wittgenstein, Lukacs. Njegova dela se uobličuju u srednjoevropski kôd dvostruko. Prvo, kroz atmosferu. Martekovo delo postoji kao materijalni poredak tu prisutnih stvari (objekata) kao što postoji i kao neizvesna atmosfera (klima, kontekstualnost) akumuliranih emocija, emocionalizovanih simbola i njihovih efekata. Ta dela su na neki način izazov za psihoanalizu. Kao da se očekuje transfer i kontratransfer između dela (zapisa reči, akcije, objekta, fotografije, slike, instalacije, ready madea, kolaža) i posmatrača ili čitaoca. Kao da postoji transfer i kontratransfer između umetnika i sveta. Transfer je pokretanje realnosti nesvesnog. To je atmosfera bogatih, naslojenih, nikada prirodnih i doslovnih, simbola koji više skrivaju nego što pokazuju. Drugo, kroz gustinu prostora. Martekov umetnički prostor je gust prostor. Ispunjen je objektima, tragovima života, istorijama vezanim za njega ili istorijama koje su prolazile tu oko njega ne dodirujući ga. Gust prostor je prostor Srednje Evrope. U njemu nema praznine, šupljine, čiste prazne površine, velikog praznog i neosvojenog američkog prostora Pollocka, Newmana, Rothka ili Waltera de Marije. Sve je ispunjeno kao u gustim rečima Kafkinih dnevnika, kao u Wittgensteinovom Tractatusu koji opstoji bez praznih ili dekorativnih reči u gustini tu mišljene misli koja odslikava stvari sveta, kao u naslojavanju voajerskih tragova kulture u erotskim kolažima Karela Teigea ili kao u gustini prizora uživanja unutar plohe u Klimtovim smrtonosnim slikama… Gusto postavljanje slika i gusti prostor Martekovih činova jeste prostor u kome se prožimaju, sučeljavaju, pritiskaju i ogledaju osećaj teskobe (melanholija, beznađe, zamor, potiskivanje) i uživanje, uživanje do padanja u nesvest (joussance).

Balkansko se otkriva u anarhičnosti, fragmentarnosti, jednakovrednom humoru i sublimnoj ozbiljnosti, nepovezivosti svih mogućnosti u jednu smislenu celinu. Martekova dela su rasuta, mnogobrojna, neuporediva među sobom na raskolnički način (fran. différend). Njegova dela se dele, prespajaju se, prekrivaju i poništavaju jedno drugo, potiskuju se među sobom, oduzimaju pravo glasa umetnosti ili pravo glasa politici (disenfranchisement), deluju infantilno i intelektualno u isto vreme. Njegova dela govore, proklamuju i obećavaju novi svet, život i ljudskost iz sveg glasa. Martek je romantičar i cinik na istom mestu u isto vreme. On demonstrira moć umetnika da se suoči sa moćima svojih sopstvenih kreativnih kontroverzi i paradoksa. Martek ukazuje na radikalnu borbenu relativnost margine i konzervativnost vladajućeg centra unutar nacionalne (hrvatske) ili višenacionalne (nekadašnje jugoslovenske) kulture. On to čini tako što u tesne i skučene prostore malih kultura koje ne dozvoljavaju Drugog upisuje sebe kao Drugog od društva, od kulture i od umetnosti. Jer, on je bio umetnik druge linije. To znači da je on bio umetnik koji ne zastupa javni – vladajući metadiskurs umetnosti Jugoslavije: socijalističke umetnosti i njenih umerenih modernističkih estetizama koji su nasledili prostor dominacije socijalističkog realizma. Ali, on nije ni umetnik koji zastupa javni metadiskurs umetnosti Hrvatske 90-ih: nacionalne ili disidentske umetnosti građanštine i svakako bitnog folklora/naive. Martek jeste umetnik koji se bavi geoestetskim problemima, on radi sa kulturnim i društvenim kontekstima koji ga okružuju. Konteksti društva su materijal umetnikovog preoblikovanja. Njegov umetnički kontekstualizam suočava se sa ciničkim kontekstualizmom retroavangarde slovenačkog Irwina ili ironijskim kontekstualizmom konceptualizma srpskog umetnika Raše Todosijevića. On je uspostavio jezičke igre sa živim i mrtvim znacima jugoslovenske i hrvatske kulture u epohi postsocijalizma.

Martekov odnos prema Istočnoj Evropi ili istočnoevropskom je istorijski i estetski. On se uživljavao u istoriju istorijskih avangardi. Govorio je glasnim glasom Majakovskog i čitao je sasvim blisko iz opasne blizine Maljeviča, sasvim je sigurno prepoznavao/razumevao figure Witkiewicza ili Milana Knižaka… On nije pravi politički istočnoevropljanin na onaj način na koji su to bili češki, poljski, mađarski, rumunski ili bugarski umetnici od kasnih 40-ih godina pa do pada berlinskog zida. On je njima sasvim bliski, ali, ipak, asimetrični drugi. Martek je uživao relativnu slobodu i prividnu pokretljivost umetnika nekadašnje samoupravne Jugoslavije – osećao je, razumevao je i saučestvovao je u procesima internacionalnog, a to znači zapadnog, poznog modernizma (konceptualna umetnost) i ranog postmodernizma (neekspresionizam). Ali, kao izuzetno politički senzibilno i reagujuće stvorenje prepoznavao je i anticipirao granice svog sveta u datom istorijskom trenutku: sveta koji je u isto vreme i Istočna Evropa i Zapad, ili, precizno, nešto između (nesvrstani kao dinamična egzistencija u procepima blokovske podele sveta). U 70-im godinama identifikovao je kritičku distancu između underground aktera i levog kritičkog umetnika. U 80-im godinama prepoznao je taktičke mogućnosti dekonstruktivnog ironijskog i ciničkog zavođenja na rubovima poznog socijalizma. Martek je pretpostavio otvorene mogućnosti ekstatičkog i fatalističkog multipliciranja gledišta ili stajališta u neodređenostima postsocijalističke estetike i etike u 90-im godinama.

Martekovi crteži kao slike/kolaži i slike kao tekstovi/kolaži na ovoj izložbi u Novom Sadu izabrani su i pokazni komadi na kojima se beleže umetnikove konceptualizacije razumevanja i doživljaji sopstvenog bivanja u svetu. Martek svakim svojim “delom“ ukazuje na uobličavanje samog života unutar sveta tragova svakodnevice, represije, religije, mistike, materijalizma, ekonomije, intimnosti, egzibicionizma, ali i lucidnog filozofsko-umetničkog provociranja prividne samorazumljivosti sveta. To su dela koja dokumentuju borbu između jastva, subjekta i individuuma danas i tu na jugoistoku tranzicijske Evrope.

Miško Šuvaković